Bio je u tako teškoj situaciji da mu je šef platio psihološku terapiju kako bi tridesetpetogodišnjeg zaposlenog ohrabrio da istraje u svom poslu sa radnim vremenom od devet do pet. Međutim, dogodilo se nešto sasvim drugo: psihološke seanse pomogle su mu da shvati koliko ga borba za materijalnim bogatstvom opterećuje i da samo želi da bude bolji otac autističnom sinu Džejdenu, piše “Srbija Danas“.
– Nikada nisam provodio kvalitetno vrijeme s Džejdenom. U slobodno vrijeme sam samo želio da se odmorim. Da bih mogao da izdržim cijeli dan, živio sam na koktelu kofeina i nikotina, a alkohol mi je pomagao da uveče zaspim – priznaje Kameron.
– Za razliku od mnogih drugih porodica, nisam imao 150.000 dolara za kupovinu automobila i kamp-kućice. Uložio sam manje manje od 20.000 dolara u kupovinu automobila i izmjene na njemu, kamp-kućicu, solarnu energiju i sve ostalo što je neophodno za prijatan život – kaže Kameron.
Tokom 18 meseci zajedničkog putovanja, Kameron je pokušavao da izvede Džejdena iz zone komfora kako bi prevazišao socijalne, emocionalne, kao i teškoće u vezi sa čulnim doživljajima i komunikacijom. Preselili su se na seosko imanje u Blekbatu (Kvinslend) kako bi se Džejden pripremio za polazak u školu, ali poslije tri godine su ponovo počeli da planiraju putovanje.
– Obojica smo zaključili da nam je onaj život odlično odgovarao, pa smo ponovo prodali sve, kupili kamper i krenuli na put – kaže Kameron.
Otac i sin ponekad igraju društvene igre, gledaju dokumentarne filmove ili slažu ‘lego’ kockice, a ponekad šetaju kroz divljinu, voze bicikl i plivaju.
– Živimo jeftino, putujemo polako, uglavnom kampujemo u prirodi, čuvamo kuće kada vlasnici odu na put i umjesto skupih atrakcija, usredsređujemo se na one besplatne ili jeftine. Kada ne morate da otplaćujete kredit za kuću i automobil, plaćate komunalije i osiguranje, liječenje i javni prevoz, onda vam i nije potrebno mnogo novca da preživite.
Kameron zarađuje pišući putopise, tekstove o roditeljstvu, bavi se ugradnjom solarnih sistema i radi na popravci i održavanju karavan vozila. Pored toga, prima socijalnu pomoć kao samohrani roditelj.
Džejden, koji danas ima deset godina, uči tokom putovanja. Umesto utvrđenog nastavnog plana, Kameron prati sinovljeva interesovanja i nastoji da mu pruži određeno znanje na osnovu pitanja koja postavlja i koja se nameću tokom svakodnevnog života.
– Umjesto uz pomoć vježbanke, o razlomcima uči dok pripremamo hranu. O uglovima učimo dok vozimo skejtbord, a umjesto da piše sastave, Džejden postavlja tekstove na našoj Fejsbuk stranici i blogu – objašnjava otac.
Pored jačanja veze između oca i sina, najveći razlog da nastave sa ovakvim načinom života jeste Džejdenov napredak.
– Mnogi roditelji drže svoju autističnu djecu pod staklenim zvonom i ne ohrabruju ih da probaju nove stvari, pomjeraju sopstvene granice i savladaju strah. Ja sam činio upravo suprotno. Džejden je prevazišao strah od okeana, a ja sam naučio da jedrim na dasci. Peo se na litice više od 30 metara, vozio se trkačkim automobilom i napredovao je od djeteta koje mrzi sve životinje do jahanja konja od 800 kilograma – kaže Kameron.
