Osveta, slučajnost ili adolescentska zabava, pitali su se naučnici Istraživačkog instituta za kljunaste delfine, kada su 2020. godine, mlade orke (Orcinus orca) u blizini Pirinejskog poluostrva počele da napadaju i potapaju brodove.
Ispitujući ponašanje ovih vodenih životinja, oni su došli do potpuno nesvakidašnjeg zaključka.
Naime, vjeruju da orke napadima na čamce, jakte i druge brodove u stvari vježbaju lov na atlansku tunu plavoperku (Thunnus thynnus), inače, njihovu omiljenu hranu.
Bruno Dijaz Lopez, direktor Istraživačkog instituta za kljunaste delfine i glavni autor studije koja je objavljena u žurnalu Ocean and Coastal Management, kaže da su za svoje istraživanje koristili podatke o orkama koje su prikupili mornari, jer su za njih napadi orki postali ozbiljan problem.
Tako on navodi da je gotovo 47 odsto od 597 pojava kitova ubica zabeleženih u studiji povezano bilo sa interakcijama s brodovima.
Korišćenjem tih podataka naučnici su napravili kompjuterski model kretanja orki da se popune rupe u znanju. Modeli su pokazali da na kretanje orki i tuna utiču isti faktori, pa ako se zna gde će biti tuna, jasno je da će tu biti i orke.
“Orke su veoma specijalizovani predatori i različite zajednice vole različit plen, u zavisnosti od najdostupnije hrane. Orke oko Pirinejskog poluostrva zaista zavise od tune”, rekao je Dijaz Lopez za LiveScience.
Osim toga, dodaje, napadi na brodove im daju mogućnost da razvijaju korisne vještine. I to, ni manje ni više, orke gledaju kao na jednu vrstu igre, tvrdi struka.
“Orke moraju zajedno da napadaju tunu da bi je ulovili, jer tuna može da bude teška i nekoliko stotina kilograma, a pliva u jatima i spada među najbrže ribe u moru. Da bi izolovali jednu tunu i odvukli je od grupe, orke se zabijaju u nju. Možda se jedna orka zabije u nju, pa druga. Kada je izdvoje, kitovi ubice izmore izdvojenu tunu i oteraju je do plićih voda, gde im je lakše da je ulove. Prema izveštajima mornara, upravo tako se ponašaju orke kada napadaju brodove. Akcije su im slične kao tokom lova – neprestano zabijanje u trup pre nego što pokušaju da ga zagrizu”, pojašnjava Lopez.
“Igrom se nešto uči. Ako se pas igra, on u stvari uči lovačku tehniku”, dodao je on.
Erik Hojt, istraživač koji nije bio uključen u studiju, vjeruje da je ovo obrazloženje grupe naučnika realno.
“Ja mislim da se ne igraju samo da bi vežbali nove veštine, mislim da se nekad jednostavno igraju kao što se igraju deca, bez cilja, jer to razvija kognitivne i fizičke veštine”, rekao je on za LiveScience.
Inače, Atlantska tuna plavoperka nije više ugrožena zahvaljujući promjenama u zakonima. Obnova njihovog broja dala je orkama dovoljno hrane, a samim tim i vrijeme za odmor i zabavu, piše Telegraf.
