Oni su naši voljeni stariji rođaci s nepogrešivim osećajem za hitove, koji neprestano osluškuju nove muzičke tendencije, istovremeno čuvajući auru izvođača iz druge ere.
„Njihovo osobeno i ambivalentno shvatanje uspeha je osveženje u vreme kada veliki broj umetnika mora da galami kako bi privukli pažnju na sebe u digitalnom svetu,” kaže dr Kirsti Ferklou iz Škole za umetnost i medije Salfordskog univerziteta.
Međutim, iako Nil Tenant i Kris Lou nisu aktivni na društvenim mrežama (osim preko pažljivo vođenih zvaničnih naloga), njihovo pop partnerstvo ostaje namah prepoznatljivo.
Sklopite oči i videćete ih kako stoje rame uz rame – možda na njihovim glavama neće biti paradnih šešira, ali će Lou sigurno nositi naočare za sunce.
Istovremeno, možda zbog toga što smo navikli da ih shvatamo kao „časne starine popa”, lako previđamo njihov neverovatni uspeh na top-listama.
Tenant i Lou su u Ginisovoj knjizi rekorda označeni kao najuspešniji duo britanske muzičke industrije jer su prikupili zapanjujuća 44 hita koji su ušli na britansku top-40 listu, a među njima su opštepoznati hitovi i pesme koje su odredile jednu epohu: West End Girls, It’s A Sin, What Have I Done To Deserve This?, Left to My Own Devices i Go West.
Tokom perioda s kraja 1980-ih i početkom 1990-ih, koji Tenant naziva „periodom njihove vladavine”, 12 njihovih pesama ušlo je na američku Bilbord Hot 100 listu.
Još veći uspeh postigli su na klupskoj listi Bilborda – Pet Shop Boys su peti najuspešniji izvođači svih vremena posle Madone, Dženet Džekson, Rijane i Bijonse.
Yesterday, When I Was Mad ne spada među najveće hitove dua, ali potcenjeni singl iz 1994. sadrži neke od najprodornijih i najogoljenijih stihova koje su napisali.
Tenant je ispričao da je pesmu počeo da piše „u lošem raspoloženju” tokom turneje 1991, zamišljajući „ono što vam ljudi obično govore nakon koncerta.”
„Onda neko reče: ‘Neverovatno je da još uvek postojite'” pevuši zagonetno. „’Toliko puno ste dobili zauzvrat.'”
Ponekad su možda bili omalovažavani, ali u 2020, sa novim albumom neosporno je da su Tenant i Lou najinteligentniji ljudi pop muzike.
Žurke i politika
Početkom godine su objavili 14. studijski album Hotspot, treći zaredom sa Stjuartom Prajsom, producentom ovenčanim Gremijem koji je prevalio put od obožavaoca do bliskog saradnika i čoveka od poverenja.
Zarazni singl Dreamland, koji su snimili sa Olijem Aleksanderom, pevačem trija Years and Years, koji ne silazi sa vrhova lista, sadrži snažan politički podtekst.
Tenant zamišlja svet u kom „vam ne treba viza – možete ući i izaći a još uvek biti ovde” – istovremeno aludirajući na Bregzit (bio je glasni podržavalac ostanka Britanije u EU) i trenutne američke imigracione politike.
Ukupno uzev, Hotspot se kreće između klasične Pet Shop Boys melanholije – na primer, Burning the Heather, u kojoj je sjajne gitarske delove odsvirao Bernard Batler iz Suede – i klupskog hedonizma, u pesmama poput Monkey Business, u kojoj Tenant peva iz ugla razuzdanog ekstroverta.
„Donesi mi margarite, šampanjac i crno vino”, peva on. „Ovo je žurka na kojoj će svako prekršiti sva pravila.”
Postoji još pesama u kojima je provučena politika, poput Hoping for a Miracle, u kojoj je privilegovani glavni junak opisan kao „dete sunca”, i po svoj prilici je reč o aluziji na britanskog premijera Borisa Džonsona.
Nesumnjivo, od kada su se probili sa West End Girls, koja je stigla do prvog mesta američke i britanske liste 1986, Tenant i Lou su demonstrirali majstorsku veštinu da uviju društveni komentar i političku satiru u zaraznu pop pesmu.
Prema Ferlou, pošlo im je za rukom da ostvare „retku kombinaciju velikog komercijalnog uspeha i inteligentnog pristupa stvaranju pop muzike koja je konstantno iznosila stavove o trenutnom stanju u kulturi.”
Kao primere možemo izdvojiti njihov singl Suburbia iz 1986, delimično inspirisan nemirima koji su se 1981. dogodili u Brikstonu i Tokstetu, koji govori o društvenoj napetosti u nekada prosperitetnim gradskim četvrtima.
Drugi hitovi iz ovog perioda, poput Opportunities (Let’s Make Lots of Money) i What Have I Done To Deserve This?, duet sa Dasti Springfild, pevaju o davanju prvenstva ličnoj finansijskoj dobiti tokom perioda kad su na vlasti bili Tačer i Regan. „Uvek si želeo/želela ljubavnika, ja sam samo želeo/želela posao,” peva Tenant u What Have I Done To Deserve This?, duetu sa Dasti Springfild.
A Tenantov i Louov smisao za satiru nalazimo u punom sjaju u I’m With Stupid iz 2006, pesmi koja odsečno parodira ozloglašeni „specijalni odnos” između Tonija Blera i Džordža V. Buša, koji su u to vreme bili na vlasti u Britaniji i Americi; kada su izvodili tu pesmu u televizijskom programu, pratili su ih plesači maskirani u Blera i Buša.
Stiv Harnel, urednik magazina Classic Pop, čije je vanredno izdanje 2018. bilo posvećeno sastavu Pet Shop Boys, kaže da je Tenantova karijera muzičkog novinara magazina Smash Hits, koja je prethodila karijeri slavnog pop pevača, ključna za razumevanje stila pisanja koji neguje duo.
„Uvek je znao sa rečima i ta ljubav prema jeziku se direktno odrazila na pisanje pesama.”
On takođe veliča Tenantovo „enciklopedijsko znanje o tome šta čini značajnu pop muziku” i kaže da ume da nanjuši „šta je komercijalno” u kombinaciji sa željom da se pop formi pridoda „nešto što je elokventnije”.
Nesumnjivo, katalog Pet Shop Boys je prožet referencama koje većina pop grupa ne bi nikad ni pomislila da umetne – od nemačkog vizuelnog umetnika Gerharda Rihtera, koji je spomenut u pesmi Love Etc. iz 2009, do prilježnog pristupa običaju ispijanja čaja britanskog političara Tonija Bena u pesmi Love, It’s a Bourgeois Construct iz 2015.
Tenant je uvek bio istaknutiji član dua, što dolikuje njegovoj ulozi frontmena, ali Harnel kaže da se Louov doprinos ne sme zanemarivati.
Poput drugih velikih partnerstava, jedna polovina dopunjuje drugu.
„Kris Lou je uvek bio dobro povezan sa klupskom kulturom, i može se reći da je njegova uloga pomalo potcenjena s obzirom na to da je zbog njega muzika dua uvek zvučala sveže i moderno novim generacijama fanova,” smatra on.
Louova ljubav prema klupskoj i omladinskoj kulturi najogoljenije je predočena u pesmi Paninaro iz 1986, jednoj od svega par pesama Pet Shop Boys u kojima ima glavnu ulogu kao pevač.
Ovaj klupski benger inspirisan je italijanskom omladinskom supkulturom poznatom kao „paninari”, čiji su pripadnici bili poznati po ljubavi prema dizajniranim stvarima, kao i po razmetljivom, izrazito potrošačkom načinu života.
Gej crta
Takođe, Pet Shop Boys su inspiraciju nalazili posvuda, od T. S. Eliotove pesme Pusta zemlja, koja je poslužila kao inspiracija za meditaciju o životu u velikom gradu u West End Girls, do modnocentričnog sitkoma Apsolutno fantastične (Absolutely Fabulous) Dženifer Sonders, koji su Tenant i Lou iskopali za urnebesni dobrotvorni singl istog naziva iz 1994.
Ali iznad svega, njihova muzika je zastupala diskretnu, ali nepokolebljivu kvir crtu čak i sredinom 1980-ih.
„Tenant nije čovek iz prvih redova, borbena osoba ili pesnik,” kaže Martin Aston, autor knjige Rušenje zidova skrhane ljubavi: kako je muzika obznanila svoju seksualnu orijentaciju (Breaking Down the Walls of Hearthache: How Music Came Out).
„Više ga zanimaju dvosmislenost, zabašurivanje, semantika.”
Tenant je prvi put govorio o svojoj homoseksualnosti 1994. u intervjuu za magazine Etitjud (Attitude), ali i pre toga su, kaže Aston, fanovi mogli da pretpostave njegovu seksualnu orijentaciju „čitajući između redova”.
Na primer, duo je 1987. angažovao reditelja Dereka Džarmena, geja, da režira spot za It’s a Sin, pesmu o Tenantovom odbacivanju katoličkog obrazovanja za koju je kasnije rekao da je „nastala kao kemp šala”.
Krajem 1980-ih, Tenant i Lou su često sarađivali i sa parom priznatih gej ikona, Lajzom Mineli i Dasti Springfild.
U recenziji albuma Results Lajze Mineli iz 2017, koji je Tenant potpisao kao koautor i producent, novinar vebsajta Pičfork Alfred Soto je napisao: „Gledano iz današnje perspektive, nagoveštaje je lako uočiti, ali izbor saradnika je bio najjasniji znak da Lou i Tenant nisu strejt.”
Pritom treba imati u vidu da Lou nikada nije javno govorio o seksualnoj orijentaciji.
Aston smatra da Tenantovo javno deklarisanje kao geja nije bitnije uticalo na karijeru Pet Shop Boys.
„Njihovi scenski kostimi su već [pre toga] bili živopisni i neobični, nikada ne ukazujući, na ironičan ili bilo koji drugi način, na bilo koji gej stereotip,” kaže on.
Ipak, on smatra da je javno istupanje omogućilo Tenantu da piše „manje šifrovane” tekstove, što naročito dolazi do izražaja u pesama poput Last Night I Feel In Love iz 2002.
U ovom dovitljivom vrhuncu albuma Release Tenant zamišlja scenu homoseksualnog odnosa između Eminema, repera koga često kritikuju zbog homofobičnog sadržaja u njegovim tekstovima, i njegovog neimenovanog obožavaoca.
„Kada sam ga pitao zašto ga tako često ljudi optužuju za homofobiju i slične stvari, samo je slegnuo ramenima,” peva Tenant iz ugla fana.
Bez obzira na uspeh albuma Hotspot na top-listama, nasleđe Tenanta i Loua je nemoguće okrnjiti u ovom trenutku njihove karijere.
„Njihova ambicioznost iziskuje poštovanje”, kaže Harnel, koji u superlativima govori o njihovom živom nastupu opisujući ga kao „ogromnu ekstravagancu”, stvorenu u saradnji sa najkreativnijim ljudima iz industrije, poput nagrađivane dizajnerke Es Devlin i koreografkinje Lin Pejdž, dobitnice nagrade Toni.
Vremenom su svesno smanjili broj nastupa u arenama i radije birali sale u kojima se retko izvodi pop muzika, pokazujući tako sklonost ka kulturnom eklekticizmu.
Godine 1997. održali su tronedeljnu rezidenturu u pozorištu Savoj, dok su 2016. i 2017. organizovali slične rezidenture u londonskoj Kraljevskoj operi.
Zatim su taj pristup preuzeli drugi, poput Madone, koja je u okviru turneje „Madame X” nastupala samo u pozorišnim salama.
Aston kaže da nakon 35 godina karijere Pet Shop Boys„oličavaju ono najbolje što nam pop muzika daje – doživljaj svetkovine, na površinskom ili dubljem nivou ličnosti slušaoca, ukoliko se dodatno potrudi.”
Teško je osporiti taj zaključak.
Ne morate znati da je Being Boring, pesma koja nije imala zapaženiji uspeh na top-listama kada se pojavila 1990, ali koju danas gotovo svi smatraju njihovim vrhuncem, inspirisana citatom Zelde Ficdžerald, pripadnice američkog otmenog društva, ili da je Tenant posvetio tekst prijatelju koji je umro od side.
Ali kada to saznate, besprekorna melodija i često nedovoljno isticana produkcija će delovati na vas još zaraznije.
To je suštinski primer načina na koji Tenant i Lou sažimaju dosta toga u savršeno oblikovanu pop muziku, prenosi bbc.
