Izašao je iz kola i povikao “lezite dole”, a drug mu je kroz osmeh rekao “ajde na pivo”, ja sam dobacio “ladno je”, ali je on počeo da rešeta! Pravio sam se da sam mrtav, da me ne dokrajči!
Ovako u jednom dahu za Kurir priča Jovan Ranković (21) iz Malog Orašja, na četrdesetodnevni pomen kada ga je 4. maja teško ranio pomahnitali U. B. (21) iz Dubone koji je u krvavom piru ubio osam tinejdžera, a njih 14 ranio.
Osetio sam kako mi teče krv
– Sećam se tog dana, dogovorio sam se sa drugovima N.S. i L. M. (mladići koji su ubijeni) da odemo do školskog dvorišta i celo popodne smo bili zajedno. Sedeli smo, pili pivo i šalili se, a onda smo odlučili da odemo u “Ravni Gaj” kako stanovnicima kod škole ne bi smetali jer smo bili bučni – kaže Jovan i dodaje:
– Neposredno pre nego što je ubica došao dopisivao sam se sa prijateljem, koga sam zvao da dođe da se druži s nama i napisao mu da nas 16 sedi kod spomenika. Video sam da se parkira “mercedes” tada sam pomislio da dolazi drug, koji vozi isti taj auto, a onda nam taj mladić grubo dobacuje: “Lezite dole!”, a drug ga zove na pivo, dok se ja takođe, šaljivo nadovezujem da je “hladno”.
Jovan dodaje da je tada počeo pravi horor.
Vratio se po mene
Dok je on pokušavao da se sakrije iza stabla, pomahnitali U. B. je pucao u njegove prijatelje i drugare, ali se opet vratio na njega.
– Beli duks me je odao, video je kako virim iza drveta i rekao mi: “Ej ti, iza drveta!” i počeo da puca na mene, tada me je pogodio opet u stomak. Pokušao sam da bežim, ali sam se sapleo i u trenutku odlučio da ostanem tu i da nepomično ležim. Pravio sam se da sam mrtav, nisam se pomerao… – kaže Ranković koji je ranjen sa četri hitca, u desni lakat, plućno krilo, slezinu i debelo crevo.
– Ležao sam i osluškivao gde se kreće, a ubrzo sam čuo škripu kako se otvaraju vrata i gas. Pomislio sam otišao je. Od tada kao da sam izgubio svest jer se ničeg ne sećam. Ono čega se sledećeg sećam jeste kuknjava, jauci i mnogo ljudi, gužva.. Tada sam samo podigao nogu da im dam znak da sam živ.
Mesec dana u bolnici
Proveo je mesec dana na bolničkom lečenju.
– Metak mi je prošao tačno iznad lakta, pa sada imam šipke koje moram da nosim nekoliko meseci, zatim isto toliko treba da nosim gips kako bi ruka bila fiksirana. Nakon toga neka procena lekara je da bi trebalo da idem na terapije – kaže Jovan i dodaje da oseća bolove jedino kad leži, kao i da je imao sreće jer poslednji metak nije ostao u stomaku već je izašao kod lopatice.
Smogao snage
Bio sam na mestu zločina
Povređeni mladić iz Malog Orašja rekao je da je nakon napuštanja bolnice smogao snage i otišao na mesto pucnjave.
– Kupio sam sveće i otišao kod spomenika. Bilo mi je teško i neka jeza mi je prošla kroz celo telo, teško je opisati uopšte koji sam osećaj imao tada – rekao je potresnim glasom preživeli Jovan. Meštani su mu mahom prilazili kako bi ga pozdravili i poželeli mu brz oporavak. Jedna žena koja je došla na pomen grlila ga je i ljubila, a kada ga je uplakana upitala da li ga boli, on joj je odgovorio “ma ne boli me ruka”, aludirajući da njegove povrede nisu ništa naspram tragedije koja se dogodila.
– Tuga je večna za ovom mladosti, izgubljenom budućnosti i mi im obećavamo da ih nećemo zaboraviti – poručio je sveštenik na parastosu. Nakon parastosa roditelji ubijenih grlili su se na mestu stradanja svoje dece i zajedno plakali.
