Međutim, imao je jednu “manu“. Bio je vrlo postojan. Kada ga namažeš, danima poslije ne možeš da ga skineš.
To je bilo posebno gadno kada “ukradeš” karmin od mame, pa ne možeš da ga skineš prije nego što ona dođe sa posla. A upravo je nas klinke najviše fascinirao ovaj zeleni karmin. Sve smo žejlele da ga probamo, što je moglo da se završi i batinama. Sjećate li se?
Evo kako se četrdesetjednogodišnja Jasna sjeća ovog karmina:
“Polovinom osamdesetih godina bili su u modi oni turski zeleni karmini. Slabo se ja razumem u hemiju, kako nešto zeleno postane crveno ako nije kameleon, ali objasniše mi da su to fenomenalni karmini koje moram da isprobam. Tako ja na moru sa dve drugarice i jedno veče me spopadnu da namažemo zeleni karmin. Namažem ja, namažu i one. Pogledam njih dve, ista nijansa. Uzmem ogledalo, ista i moja. Osetim se blago kretenski, na šta li ćemo da ličimo sa tim istim, jarko crvenim “majmunskim guzicama” kad izađemo. Probam da ga skinem, trljam peškirom ali ne pomaže. Ujutru se umalo nisam šlogirala, sve tri krmeljive, sa podočnjacima do poda ali i dalje nakarminisane. Idealne za horor film. Jedva mi “prošao“ taj karmin posle tri dana. Ko da me virus spopao. Tako gadnu crvenu boju nikad više nisam videla,piše Buka
Od tad kad mi kažu da se neki karmin ne skida, ja se živa istraumiram. Neka fala, dobra su mi usta i ovako”.
