Estrada

EKSKLUZIVNO! VELIKA ISPOVEST ALENA ISLAMOVIĆA: Cijeli život volim samo jednu ženu! Marijana je bila uz mene kad sam bio niko i ništa!

Marijanu sam upoznao kada je imala 16 godina, a ja bio niko i ništa, lokalni pevač

Prvi sam napustio “Bijelo dugme” kada sam video kako mržnja ulazi među ljude * Goran Bregović me nikada nije slagao, ako on posle koncerta “Bijelog dugmeta” sebi kupi avion, znam da ću ja zaraditi makar za jahtu ili helikopter, priča Alen Islamović

Iako je u danima najveće slave mogao da bude s kojom god ženom je hteo, on je i tada i sada voleo samo jednu – svoju Marijanu. Njih dvoje su u braku već 42 godine i imaju ćerke Unu (34) i Laru (27).
Roker je ljubav svog života upoznao dok je bio anonimni muzičar, a žena je bila uz njega kada je prolazio kroz sve uspone i padove.

Brojka

– Marijanu sam upoznao kad je ona imala 16 godina, a ja 22. Bio sam niko, samo lokalni pevač u grupi “BAG”. Nas dvoje smo sve ove godine zajedno plivali kroz sve bure i trudili se da opstanemo i sačuvamo svoj mir. Bila mi je najveća podrška kroz sve što sam prošao i u svim odlukama koje sam donosio, a one su nekada bile bolne i neizvesne. Brak je kompromis, mirna luka i treba ga znati sačuvati – počinje Islamović svoju životnu priču i dodaje da razmišlja da sve ono što je preživeo jednog dana pretoči u autobiografiju:

– Kroz muziku sam upoznao razne ljude. Od bolesnika, narkomana, lopova, kriminalaca, pa sve do nekih divnih ljudi koji su mi sada dugogodišnji prijatelji. Svi oni će se naći u mojoj knjizi koja će se zvati “Moje doline sećanja”.

HIT dodatak/informerZAVOLELI SE U MLADOSTI Marijana i Alen pre 40 godina
Deda i unuci
Sa Marijanom ima dve ćerke, koje su mu podarile unučiće, pa danas najviše uživa u vremenu koje provodi s njima.

– Una je završila fakultet ekonomije, ugostiteljstva i turizma i ima dvoje dece, sina Dina i ćerku Alinu, kojoj uskoro slavimo prvi rođendan. Moja mlađa ćerka Lara završila je ekonomiju, turizam i upravljanje ljudskim resursima i radi za američku firmu. Ima sina Davida i dobro joj ide u životu. Učim da budem deda i nije nimalo jednostavno. Unuci vole da se voze sa mnom na čamcu, da pecaju i igraju fudbal. U Bihaću imaju svoje dečje igralište koje je prepuno raznih igračaka, ljuljaški, lopti, kamiona… Kada im iznesem igračke u dvorište, onda tek krene lumperaj! Sve to što sam im izneo završi u bazenu i eto dedi posla – priča Islamović i dodaje da je uvek bio posvećen otac, iako je zbog posla često bio odsutan od kuće:

– Mojim ćerkama nikada nije bila otežavajuća okolnost to što im je otac javna ličnost. One su odmalena naučile kako treba da se bore kroz život i da sačuvaju porodicu. Moje turneje jesu bile naporne, ali sam se trudio da svaki slobodan trenutak provodim sa njima, tako da im nije falilo ni letovanja ni zimovanja, ni putovanja…

Alen se bavi muzikom još od srednje škole. Profesionalnu karijeru počeo je u grupi “Divlje jagode”, a vrhunac u muzičkom smislu dostigao je kao član “Dugmića”.

– Odrastao sam u radničkoj porodici. Otac je hranio, školovao i oblačio tri sina i ćerku, a majka je bila domaćica. Živeli smo na periferiji Bihaća. U blizini naše kuće nalazilo se veliko poljoprivredno imanje na kojem je moj otac bio šef, a mi smo tu uzgajali papriku, paradajz, luk, krastavce. Pošto je otac radio od jutra do mraka, majka je bila ta koja je vodila brigu o nama. Tata bi nam se posvetio nedeljom i tada bi nas zbog dobrog vladanja i slušanja majke vodio na ćevape u čuveni gradski restoran “Paviljon” – priseća se čuveni pevač, koji je imao lepo i bezbrižno detinjstvo:

– Kao klinac sam sa svojom generacijom najviše voleo da se igram žmurke, jer kad se sakrijem ni dvogledom nisu mogli da me pronađu. Naše igračke su bile strele, praćke, koplja, drveni pištolji… Noću smo se okupljali i krali komšijsko voće; šljive, jabuke, grožđe, kruške… Bilo je to jedno pravo ‘radničko odrastanje’, jelo se ono što bi majka pripremila i niko se nije žalio na hranu.

Prvi dan u školi
Naš sagovornik se sa posebnom emocijom seća vremena koje je proveo u osnovnoj školi.

– Prvog dana u prvom razredu majka me je sredila i odvela na nastavu. Posle prijema kod učiteljice u dvorištu i prozivke ostao sam sa meni nepoznatom decom, jer su moji drugari bili raspoređeni po drugim odeljenjima. I tada me je uhvatila neka panika. Prvi čas sam nekako izdržao, a drugi sam pobegao kući glavom bez obzira. Majka se šokirala kada me je videla na vratima. Nisam dobio batine, ali sam sledeći dan morao da odnesem čokoladicu učiteljici i da joj se izvinim – priča Alen, koji je kao i svaki dečak više voleo sport od učenja:

– Na časovima fizičkog sam davao svoj maksimum i tako sam izvlačio prosek ocena. Iz fizičkog sam imao peticu, a iz matematike dvojku. Kada sam savladao fudbal, igrao sam i sa starijima od sebe, po kiši, suncu i snegu. A stoni tenis sam počeo da treniram u sedmom razredu osnovne škole i već u osmom sam se našao u mladoj reprezentaciji Bosne i Hercegovine.

Alen se u slobodno vreme bavi i poljoprivredom.

– Posadio sam 2016. oko 2000 stabljika lešnika i za nekoliko godina bi trebalo da dođe taj veliki rod u tonama. Zemlja mi je ostala od oca, a poljoprivreda je čudo i lepa zanimacija. I moja žena je dosta zemlje nasledila od svog oca, pa smo odlučili da ne stoji bezveze, nego da tu nešto posadimo što će i našim unucima dobro da donese, jer lešnik rađa čak i do 80 godina.

Mada je voleo sport, muzika je postala njegova najveća ljubav i životni poziv.

– Stariji brat je doneo gitaru u kuću. Svirao je desetak dana i ostavio je, pa sam je kasnije ja uzimao i s njom odlazio sa društvom. Curice su nam rado prilazile i slušale nas. Tad je “Šošana” bila veliki hit, svirali smo je po sto puta za veče. Kada sam shvatio da se devojčice ne skupljaju oko nas dok igramo fudbal već kada čuju gitaru, sve mi je bilo jasno. Rešio sam da se držim gitare i naučim da sviram što više pesama – priseća se Alen, koji je sa drugarima iz srednje škole osnovao prvi bend:

– Svirali smo 100 najpopularnijih pesama u to vreme. Instrumente smo dobili od Tehničke škole: bubanj, gitare, pojačalo i mikrofon. Svakog dana posle nastave smo ostajali po nekoliko sati i vežbali u učionici, sve dok nas čistačica ne bi oterala kući. Subotom uveče smo svirali na igrankama. Ja sam bio pevač u tom bendu i osoba zadužena za skidanje pesama. To je bio najlepši period srednje škole.


Facebook komentari

Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne odražavaju stavove redakcije portala Haber.ba. Molimo autore komentara da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. Portal Haber.ba zadržava pravo da obriše komentar bez prethodne najave i objašnjenja - Više o Uslovima korištenja...
Na vrh