Svaštara

DAROVAO BUBREG I DIO JETRE NAJBOLJEM DRUGU – Nikolu iz Glamoča i Luku iz Beograda veže ISKRENO PRIJATELJSTVO

Nikola Subašić rođen je ratne 1993. godine kao tada jedina beba u Glamoču u BiH. Luka Vasiljević došao je na svijet 1994. u Višegradskoj, sa brojnim drugim beogradskim bebama.

Nikola Subašić i Luka Vasiljević - Telegraf.rs

Advertisements

Mnogo godina kasnije, život je učinio da ova dva momka postanu najbolji drugari i da baš taj dječak iz Glamoča dječaku iz Beograda da svoj bubreg i više od pola svoje jetre – i spasi mu život.

Ta istovremeno strašna i prelijepa priča o prijateljstvu, hrabrosti i nevjerovatnom požrtvovanju počinje 2017. godine, piše “Telegraf“.

“Luka ima cirozu jetre. Otkazali su mu bubrezi. Sa svega 23 godine njegov život sveo se na dijalizu”, dok se prisjeća strašne dijagnoze koja je njenom sinu postavljena prije dvije godine, majci Jeleni oči se na momente zastakle kao da će zaplakati, ali ona to ne čini ni jednog trenutka.

“Nisam mogao da ga gledam kako se muči”

Luka ima urođeni nedostatak enzima Alfa 1 antitripsina, koji može da izazove probleme ili sa plućima ili sa jetrom. Jelena i njen muž, koji takođe imaju ovaj nedostatak, nikada nisu imali problema, pa su se nadali da će tako biti i sa njihovim djetetom. Međutim, kada im je život podijelio takve karte, Vasiljevići su ostali prepušteni tuđoj volji. Jedina nada za Lukin oporavak bila je transplantacija i bubrega i jetre, a to je onaj trenutak kad se i najbliži povuku i zaćute.

Situacija je utoliko bila gora što roditelji nisu mogli biti donori – Jelena ima krvnu grupu AB, njen muž A, Jelenina sestra takođe AB, a Luka B. Trunka nade pojavila se kada se sestričina Bojana (31) javila iz Egipta ubijeđena da baš ona odgovara, ali su je rezultati iz laboratorije brzo demantovali. Nije mogla ni Lukina učiteljica koja se odmah javila, ni drugovi Stefan Ilić i Stefan Ćorović, i tako je Luka ponovo vraćen na početak.

Sve dok život, kako to već umije, opet nije izmiješao karte. Tu kreće priča o Nikoli Subašiću (24), mladom momku koji sa bratom živi kao podstanar u kući Vasiljevića. Nikola je dijete iz izbjegličke porodice. Oca je izgubio, a majka, sestra i još dva brata žive u Banjaluci.

U Beograd je došao trbuhom za kruhom. Sa Lukom se sprijateljio čim su se upoznali. U vrijeme kad se Luka razbolio, Nikola je radio preko omladinske zadruge u Zemunskoj bolnici. Tako je i izbliza gledao Luku dok se mučio na dijalizi.

“Luka mi je dobar drugar i bilo mi je žao što se tako se pati, što ide na tu dijalizu… Generacija smo. Gledao sam kako više nema vremena za sebe, ni za kakve aktivnosti, da mu se život svodi samo na bolnicu”, priča Nikola.

“Odmah sam znao da ću mu dati oba organa”

Nije se dvoumio ni trena. Otišao je da se testira i čim su rezultati potvrdili kompatibilnost, Nikola je znao da će drugu dati i bubreg i dio jetre.

“Ma naravno da se nisam premišljao. U pitanju je bio život mog druga i za mene nije bilo druge opcije. Odabrao sam rješenje koje nikome ne šteti, a Luki spašava život”, govori Nikola i to tako smireno kao da priča o nečemu što se događa svaki dan.

I sad pamti kako se Luka ozario kada mu je saopštio srećnu vijest.

“Bio je slomljen, potonuo. Nije vidio izlaz. Kada sam mu rekao da ću mu dati bubreg i dio jetre, nasmejao se kako dugo nije. Cijelo lice mu se ozarilo. Obojica smo u tom trenutku imali jaku vjeru da mi to možemo”, priča skromni mladić.

Snaga Lukine volje vidjela se po tome što je sam istražio i našao bolnicu Arčibadem u Turskoj koja može odmah da uradi duplu transplantaciju, jer se takve operacije u Srbiji ne rade. Luka ne želi mnogo da govori jer ovo, kaže, treba da bude priča o Nikolinoj hrabrosti.

“Bio sam spreman na sve. I na najgore”

Ali za ovu bitku, bilo je potrebno da budu hrabri obojica. I Luka je to takođe bio. Nije se plašio, iako je njegov život svakog dana bio na kocki.

“Nekako sam bio spreman. Bio sam spreman i na najgore”, kratko kaže Luka, koji za sve vrijeme mukotrpne borbe nikada nije zakukao niti pustio suzu.

Na VMA su ga ekspresno pripremili za zahvat i tada je ostao još jedan problem, naći 120.000 eura za liječenje.

Majka Jelena, lavovskog držanja i lavovskog srca, stvari nije prepuštala slučaju. Ispoštovala je proceduru da za novac prvo pita RFZO, a kada su oni odbili, uputila se pravo u Ministarstvo zdravlja.

“Primio nas je državni sekretar Berislav Vekić i dao nam riječ da će se novac naći. Ispunio je sve što je rekao. Cjelokupno Lukino liječenje u Istanbulu platila je država”, kaže Jelena.

Na put su krenuli 1. jula prošle godine. Čak su se i turskoj bolnici čudili hrabrom Nikoli. Nikada, kažu, nisu imali slučaj da je neko donor oba organa a da pritom nije ni u srodstvu s onim kojem donira.

“Jedan od 10 umre, da li ste spremni?”

Doktor im je odmah predstavio kako stoje stvari.

“Luki je rekao da jedan od 10 takvih pacijenata umre, a on mu je odgovorio: “Ja nemam izbora”. Nikoli je potom saopštio da jedan od 1.000 umre, ali ni Nikolu to nije pokolebalo. Onda je usljedilo ispitivanje pred etičkim timom, a Nikola je išao i kod psihologa da bi se utvrdilo da li on to stvarno hoće”, prisjeća se Jelena Vasiljević.

Nikola Šubašić nije se dvoumio ni sekund

Hrabri Nikola sve je to posmatrao samo kao procedure kroz moje da prođe do konačnog cilja. Ni u jednom trenutku, kaže, nije pomišljao da odustane niti se plašio.

“Majka me je naučila da prihvatam odgovornost za svoje odluke, bilo da su dobre ili loše. Ovo je bila dobra odluka, ja sam to znao, i ništa nije moglo da me od nje odvrati”, priča hrabri mladić.

Transplantacija je obavljena 20. jula. Tada je sve trebalo da bude završeno. Međutim, kada su doktori otvorili Nikolu, ispostavilo se da mu je jetra manja nego na snimcima i da će morati da odsjeku čak 70 odsto. Zato su, u tom trenutku, odustali od bubrega, jer bi to ugrozilo Nikolin život.

“Plašila sam se Lukine reakcije kad vidi da mu bubreg nije presađen, jer njemu je dijaliza bila smrt. Kad sam ga vidjela budnog poslije transplantacije, on mi je samo rekao:”Bio je doktor, ali ja sam i prije njega znao da nisam dobio bubreg”. Kako to, pitala sam ga, a on mi je smireno rekao: “Pogledao sam kesu od urinarnog katetera i video da je prazna””, prisjeća se Jelena ovih bolnih rijči svog sina i zastaje samo na nekoliko sekundi, kao da još jednom proživljava taj trenutak.

Jelena je jednako brinula i o Nikoli. Poslije transplantacije jetre Nikola je imao baš jake bolove. Dugo nije mogao ni da se ispravi koliko ga je jako zatezala rana od operacije. Jelena je bdila nad njim dan i noć, dok se nije oporavio.

Ali, ni Luka ni Nikola nisu klonuli. Čak ni onda kada su uslijedile brojne komplikacije. Luki je jedno veče, iz stomaka krenula da kulja žuč, pa je odmah prebačen u bolnicu gdje je ponovo operisan i gdje mu je stavljen dren. Tada mu je doktor saopštio najteži dio koji mora proći – zabranjeno mu je da bilo šta pojede 35 dana. Nikola je, inače, sve vrijeme bio u Turskoj. Čak i onda kada je sve bilo pod kontrolom i kada je mogao da se vrati u Beograd na nekoliko dana, on nije htio da ostavi svog druga. Od jula pa sve do kraja decembra živjeli su u iznajmljenom stanu nadomak bolnice.

“Samo su nam jedan dan u novembru iz bolnice javili da Nikola dođe na snimak pluća. I znali smo da je to to, da konačno sledi i transplantacija bubrega. Nikola je bio srećniji nego Luka. Rekao je: Idemo, završavamo. I tako je i bilo”, prisjeća se Jelena.

Nikola je prvi izašao sa operacije, a Luka tri sata kasnije. Majka je prvo pogledala u Lukinu kesu od katetera koja je ovoga puta bila puna. Bubreg je proradio odmah na operacionom stolu. I oporavak je išao brzo. Nikola ovoga puta nije imao bolove, a Luka je bio preporođen što konačno više ne mora na dijalizu.

“Sad su dobro, svađaju se kao rođena braća”

U Beograd su se vratili 24. decembra.

“Sad su dobro, svađaju se kao rođena braća. U stvari, Luka se svađa sa Nikolom, jer Nikola je tako dobar da on i ne umije da se svađa”, ponosno priča Jelena dok gleda Nikolu kao rođenog sina.

Ako pitate Nikolu, on će vam reći da nije učinio ništa posebno, jer se njegova nemjerljiva dobrota dijelom ogleda i u toj nevjerovatnoj skromnosti velikog čovjeka.

“Otuđili smo se. Živimo nekako jedni pored drugih, umjesto jedni sa drugima”, zaključuje on, dodajući da jedva čeka da Luku odvede u posjetu kod njegovih u Banjaluku.

“Majka je presećna i ponosna na mene, a sestra kaže “Luka je sad naš brat” i moraš ga dovesti da ga upoznamo”, priča ovaj hrabri mladić i dodaje da će na put krenuti svi zajedno, sa Jelenom na čelu naravno, jer su oni sada jedna velika porodica.


Advertisements

loading...

Facebook komentari

Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne odražavaju stavove redakcije portala Haber.ba. Molimo autore komentara da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. Portal Haber.ba zadržava pravo da obriše komentar bez prethodne najave i objašnjenja - Više o Uslovima korištenja...

Advertisements

loading...

Advertisements

Na vrh