Svaštara

“Kada sam konačno rekla doktoru šta mi je, UHVATIO SE ZA GLAVU”

“Samo nekoliko dana nakon što sam se porodila, cijeli anus mi je hirurški odstranjen – i sve to zato što je u mojoj porodici razgovor o tjelesnim izlučevinama bio strogo zabranjen.”

Ilustracija - Han Cheng Yeh via Foter.com / CC BY

Džuniper Ruso, kolumnistkinja portala “xojane.com“, odmah nakon porođaja doživjela je strahovito iskustvo – odstranjen joj je anus, i to sve zbog inhibicija koje je ponijela iz porodice.

Svoje strašno iskustvo podijelila je sa čitaocima kako bi drugima ukazala na značaj prevencije i potrebe da se o konstipaciji otvoreno govori, prenosi “Dnevno“…

Samo nekoliko dana nakon što sam se porodila, cijeli anus mi je hirurški odstranjen – i sve to zato što je u mojoj porodici razgovor o tjelesnim izlučevinama bio strogo zabranjen.

Oni, naime, ne prihvataju činjenicu da ljudi imaju potrebu da kake. Nikada ne koristimo javne toalete i nikome, ni pod kakvim okolnostima, ne govorimo o kaki – uključujući tu i doktore.

Dok sam odrastala, majka me je učila da ne smijem da kakim ukoliko je u kući i moj dečko ili muž. Baka mi je govorila da nikada u prodavnici ne smijem da uzimam hranu na čijoj je ambalaži velikim slovima ispisano “visok udio vlakana” jer bi neko mogao da pomisli da imam problema sa stolicom.

I tako, kada sam već ušla u treće tromjesečje trudnoće, kada me je medicinska sestra pitala da li imam neke probleme, naravno da joj nisam rekla da patim od konstipacije i da me boli kad kakim.

Nakon što sam rodila sina, nisam nikome rekla da danima nisam kakila. To bi bilo neugodna tema za razgovor, a ja sam već potrošila svoje kredite za takve razgovore nakon što mi je vodenjak pukao direktno sestri u lice.

Zatim su uslijedili hemoroidi. Hemoroidi iz pakla. Pozvala sam babicu usred noći, grcajući od plača i bolova. Čula sam joj u glasu da smatra da sam budala što je zovem usred noći zbog tako banalne stvari, a ja nisam smogla snage da joj opišem svoje monstruozne hemoroide.

Rekla mi je da svratim do njene ordinacije kako bi mi dala recept za lijek. Zvao se “Rektalne rakete”, i morala sam da obiđem sedam apoteka prije nego što sam ga našla. Sa vrtoglavicom, bebom i osjećajem užasnog blama stala sam ispred farmaceuta i dodala im recept.

Najglasnije što je mogao, konsultovao je kolegu: “Vidi, majke ti, je l’ ovdje piše Rektalne rakete??!”

Farmaceut u jednoj apoteci čak me je optužio i da sam falsifikovala recept kako bih zezala ljude. Napokon sam našla apoteku gdje sam mogla da nađem svoje rakete i došla kući sa hrpom tih stvarčica, koje su djelovale kao minijaturne se*si igračkice. Imam prilično visok prag tolerancije na bol, ali ovako nešto nikada nisam osjetila.

Osjećaj je sličan kao kada bi vam neko stavio vreo nož u anus i okretao ga satima i danima. Kad god bih pomislila da ne može biti gore, bivalo je gore. Moj muž se za to vrijeme sjajno zabavljao.

“Ništa nije smiješno. Ovo je ozbiljna stvar”, bunila sam se.

“Dušo, u pitanju je hemoroid. Mislim da previše dramiš”, rekao mi je on.

Dohvatila sam telefon i pozvala doktoricu. Zaurlala sam joj u slušalicu da mi je jako, jako loše.

“Znam kako se osjećaš. Jednom sam imala hemoroide veličine novčića. Biće ti bolje uskoro”, uzvratila mi je ona.

“A da li ste imali hemoroide veličine jajeta?”, pitala sam je.

“Jeste li vi ozbiljni? Dođite odmah kod mene!”, rekla mi je.

Kada sam stigla, najavila mi je rektalni pregled, na koji sam pristala isključivo zato što sam bila ubjeđena da umirem. Otišla sam i kod hirurga koji mi je rekao da za 20 godina karijere nije vidio ništa slično.

Nakon operacije, čim sam se probudila iz anestezije, počela sam da vrištim od bolova.

“Bilo je zaista, zaista loše. Nikada nisam vidio ništa slično. Nažalost, oporavak će biti težak jer ih je bilo mnogo, unutrašnjih i spoljašnjih. Neki su bili veličine loptice za golf”, rekao mi je hirurg.

Pitala sam ga šta misli pod time.

“Morali smo da izvadimo skoro sve”, rekao mi je lakonski. Pokazao mi je ilustraciju na zidu koja je pokazivala sve krvne sudove i mišiće oko anusa i objasnio mi je da ja više nemam ništa od toga.

Ostala sam bez anusa. Imala sam samo mali otvor veličine glave čiode, sa šavovima. Poslije toga, morala sam da prođem još dvije operacije. Da i ne govorim o agoniji koju sam preživljavala svaki put kada bih morala da kakim.

Prošlo je tek godinu dana od toga, ali ja sam već uspjela da zaboravim kakav je osjećaj kakiti, a pritom ne misliti da umireš.

Poenta cijele ove moje priče je da sam sve to mogla da izbjegnem da sam jednostavno priznala doktorima i sestrama da ja kakim, i da trenutno imam problema kada to radim.

Svi kake. Prema tome, ako imate neki problem sa stolicom, recite to doktoru. Ozbiljno!


Facebook komentari

Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne odražavaju stavove redakcije portala Haber.ba. Molimo autore komentara da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. Portal Haber.ba zadržava pravo da obriše komentar bez prethodne najave i objašnjenja - Više o Uslovima korištenja...
loading...
Loading..
Na vrh