Kan sanja o kolima. Nema veze što put ne postoji. Njegov otac, prethodni kan, cijelog života je lobirao da se napravi put. Novi kan čini isto. Put bi, tvrdi on, omogućio ljekarima i njihovim lijekovima, da lako stignu do njih. To bi možda spriječilo toliko umiranje. I učitelji bi mogli da dopru do njih. I trgovci. Moglo bi da se donese i povrće. I tada bi njegov narod – kirgijski nomadi iz udaljenih dijelova Avganistana – možda imao stvarnu šansu da napreduje. Taj put je nešto na čemu kan radi. Kola su nešto o čemu mašta.
“Kakva kola?”, pitam.
“Kakva god želiš da mi daš”, kaže, dok mu krajevi brkova uokviruju osmijeh.
Ali, za sada, dok nema kola i puta, realnost je jak. Kan drži jednog pomoću konopca provučenog kroz nozdrve. I drugi jakovi su tu, pored. Dan je za pokret; sve što kan poseduje treba sa se priveže na leđa jakova. To podrazumeva tuce čajnika, peć od livenog gvožđa, akumulator, dve solarne ploče, jurtu i 43 ćebeta. Pomažu mu mlađi brat i još nekoliko ljudi. Jakovi se bune, ritaju i frkću. Tovarenje jakova je više rvanje nego pakovanje.
Seljakanje – to je ono što nomadi rade. Kirgizi iz Avganistana se sele dva do četiri puta godišnje, u zavisnosti od vremenskih uslova i pristupa ispaši za njihove životinje. Oni svoju domovinu zovu Bam-e Dunia, što znači “krov sveta”. Ovo možda zvuči poetično i lepo – i ovaj predeo nesporno jeste lep, ali je ujedno i krajna granica ljudskog opstanka. Njihova teritorija se sastoji od dve dugačke, glečerima izrezbarene doline, koje nazivaju pamirima, skrivene duboko u visokim planinama centralne Azije. Većim delom su iznad 4.250 metara nadmorske visine. Tu besni vetar; nemoguće je uzgajati useve. Temperatura ume da bude ispod nule 340 dana godišnje. Mnogi Kirgizi nikada nisu videli drvo.
Te doline su smeštene u čudnom, prstolikom nastavku teritorije Avganistana, isturenom iz njegovog severoistočnog kraja. Ovo uzano parče zemlje, koje se često naziva Vakanskim koridorom, rezultat je takozvane “Velike igre”, kada su se, tokom XIX veka, britanska i ruska Imperija borile za uticaj u centralnoj Aziji. Dve sile su, kroz niz sporazuma između 1873. i 1895. godine, ovaj koridor formirale kao tampon zonu – neku vrstu geografskog amortizera udara – koja je sprečavala kontakt carske Rusije sa britanskom Indijom. U prethodnim vekovima ova oblast je bila deo Puta svile, koji je Kinu povezivao sa bitnim tačkama na zapadu, rute kojom su prolazile vojske, istraživači i misionari. Marko Polo je tim putem prošao krajem XIII veka.
NOMADI IZ NUŽDE, KIRGIZI SVOJA STADA SELE VAKANSKIM KORIDOROM – PREVLAKOM SAČINJENOM OD ALPSKIH DOLINA I VISOKIH PLANINA U SEVEROISTOČNOM AVGANISTANU. OVAJ MLADI PASTIR NOSI IMPROVIZOVANU MASKU ZA LICE DA BI IZDRŽAO EKSTREMNU ZIMSKU HLADNOĆU.
Međutim, komunističke revolucije – 1917. godine u Rusiji i 1949. godine u Kini – konačno su zapečatile granice. Ono što je nekada bilo koridor, sada je postalo ćorsokak. Danas, u postkolonijalnom dobu, taj koridor se graniči sa Tadžikistanom na severu, Pakistanom na jugu i Kinom na istoku. Ovaj koridor je dugačak oko 320 kilometara, tako da se ostatak Avganistana nekim Kirgizima čini tako dalekim da o njemu pričaju kao o nekoj stranoj zemlji. Čini im se da su zarobljeni u nekoj dalekoj ispostavi, zatočeni ogradom od šiljatih snežnih vrhova, izgubljeni u vrtlogu istorije, politike i sukoba.
Da bi se stiglo do najbližeg postojećeg puta – onog koji kan želi da produži u teritoriju Kirgiza – potrebno je bar tri dana putovanja kroz planine, stazama sa kojih pad ume da bude smrtonosan. Do prvog najbližeg grada, sa prodavnicama i domom zdravlja, treba putovati još jedan dan duže. Ova žestoka izolovanost je razlog katastrofalno visoke stope smrtnosti kod Kirgiza. Oni nemaju lekara, ni ambulantnu, a lekova je malo. U ovako surovom okruženju, čak se i najbanalnija oboljenja – kijavica, glavobolja – brzo pretvaraju u zarazna. Stopa smrtnosti dece kod avganistanskih Kirgiza je možda najviša u svetu. Manje od polovine njih doživi peti rođendan. Nije ništa neobično da roditelji izgube petoro, šestoro, pa i sedmoro dece. Stopa smrtnosti žena tokom porođaja je, takođe, alarmantna.
Upoznao sam jedan par, Halča Kan i Abdul Metalib, koji je izgubio jedanaestoro dece. “Svake godine”, kaže Abdul, “po jedno bi umrlo”. Umirali su kao dojenčad, starije bebe, mala deca. Mnogi verovatno od lako izlečivih bolesti. Svako je umotano u beli pokrov i sahranjeno u plitkom grobu. “To me uništilo”, kaže Abdul. Da bi umanjili patnju, Halča i Abdul su se okrenuli opijumu. Zavisnost od ove lako dostupne droge je kod Kirgiza poprimila epidemijske razmere. Samo je jedno njihovo dete, jedan sin, poživeo do pete godine, a onda je i on umro.
Kan se upoznao sa spoljnim svetom. Dva puta je putovao izvan regiona Vakana i on razmenjuje novosti sa trgovcima koji se usude da zađu u teritoriju Kirgiza, trampeći svoje životinje za robu kao što su sukno, nakit, opijum, naočare za sunce, sedla, tepisi i, u poslednje vreme, mobilni telefoni, koji ne služe za telefoniranje (nema prijema), nego za slušanje muzike i fotografisanje.
Kan shvata da njegov narod iz dana u dan sve više zaostaje za ostatkom sveta. Kirgijski nomadi, sa ukupnom populacijom od 1.100 ljudi, tek su počeli da stvaraju osnovni obrazovni sistem. Sam kan nikada nije naučio da čita i piše. On je svestan da skoro svi drugi imaju pristup medicinskoj pomoći, da je svet povezan automobilima i računarima. Zna da deca ne bi trebalo ovako da umiru.
Veliki je to teret za mladog lidera. Kan ima samo 32 godine, a tako i izgleda – čak ni njegovi brkovi, sa ekspresivnim malim vrhovima u stilu Fu Mančua, ne mogu da zamaskiraju njegov mladalački izgled. I sićušan je, ne viši od 170 cm, a kreće se nervozno, poput zeca. Ima svetlosmeđe oči i rumenu, od vetra ispucalu kožu i voli da nosi krznenu kapu sa poklopcima za uši vezanim na vrh glave. Kao i većina Kirgiza, sva njegova odeća je crna, od jakne, preko pantalona, do cipela. Ne libi se da povremeno ispriča poneki mastan vic.
SELJAKANJE – TO JE ONO ŠTO NOMADI RADE. KIRGIZI IZ AVGANISTANA SE SELE DVA DO ČETIRI PUTA GODIŠNJE, U ZAVISNOSTI OD VREMENSKIH USLOVA I PRISTUPA ISPAŠI ZA NJIHOVE ŽIVOTINJE. ONI SVOJU DOMOVINU ZOVU BAM-E DUNIA, ŠTO ZNAČI “KROV SVETA”.
Ime mu je Hadži Rošan Kan. On i njegova žena, Toiluk, imaju četiri kćerke. Hadži u njegovom imenu je počasna titula i znači da je bio u Meki. Kirgizi su sunitski muslimani i njegov otac, Abdul Rašid Kan, je 2008. godine baš njega – od svoje četrnaestoro dece – odveo u Saudijsku Arabiju. Tada je prvi put napustio Vakan. Drugi put je to učinio prošlog proleća, kada je putovao u Kabul i susreo se ministrima u avganistanskoj vladi, kao i sa predsednikom Hamidom Karzaijem, da bi tražio sredstva za izgradnju medicinske klinike i nekoliko škola i, naravno, puta.
Iako je njegov otac bio kan, pozicija plemenskog vođe nije nasledna. Oko nje se dogovaraju starešine zajednice. Kada je 2009. godine Abdul Rašid Kan umro, bilo je jasno koga je želeo za naslednika. Tog leta je Er Ali Bai, jedan od uglednijih Kirgiza, pozvao vodeće starešine u svoj logor. Logor je glavna formacija u životu Kirgiza i obuhvata od tri do deset porodica koje se zajedno sele, imaju zajednička krda jakova i stada debelorepih ovaca i dugodlakih koza.
Kirgizi nisu siromašni. Iako papirnog novca skoro da uopšte nema, mnogi logori poseduju stotine vrednih životinja, uključujući konje i magarce, koji se koriste za transport. Osnovna valuta Kirgiza je ovca. Mobilni telefon košta jednu ovcu. Jak košta desetak ovaca. Visokokvalitetan konj pedeset. Za mladu se daje i po 100 ovaca. Najbogatije porodice poseduju i vrhunski statusni simbol Kirgiza – kamilu, onu dvogrbu, koju zovu baktrijan, a koja je, naizgled, uvek loše volje.
Er Ali Bai ima šest kamila. Ima 57 godina, primetno šepa dok hoda, oslanjajući se na metalni planinarski štap, koji mu je poklonio neki posetilac. Kad mu dođe, ume nekoga da mlatne tim štapom – u šali, pa ipak bolno. Voli da ćaska preko svog toki-vokija. Ovi dvosmerni radio-uređaji, sa kojima su ih nedavno upoznali putujući trgovci, omogućili su da se vesti šire iz logora u logor, iako je kranji rezultat često sličan onome u igri pokvarenih telefona. Er Ali Bai je vlasnik jedine kokoške u ovoj kirgijskoj zemlji. Ta kokoška, kvočka, ima samo jednu nogu. Drugu je izgubila zbog promrzlina.
U Er Ali Baijev logor je na proglašenje novog kana stiglo četrdesetak ljudi. Sedeli su napolju, na ćebadima, u velikom krugu. Kao što to Kirgizi tradicionalno čine u svakoj prilici, najpre je zaklano nekoliko ovaca i koza. Komad sala oko repa ovce, koji se kuva dok se ne pretvori u bledožutu želatinoznu masu, veliki je delikates. Sastanak je trajao preko osam sati. Na kraju su se svi složili da će novi vođa biti Hadži Rošan Kan.
Svi su se saglasili, ali to ne znači da je kan omiljen. U stvari, mnogi ozbiljno sumnjaju u njega. To ne treba da čudi. Kirgizi su tvrdoglavi i uvek su podeljeni. Oni često nisu složni oko svog lidera, kaže Ted Kalahan, antropolog-istraživač koji je sa Kirgizima živeo preko godinu dana. Jedna kirgijska pošalica kaže da ćete, ako u jurti ostavite tri Kirgiza, kada se posle sat vremena vratite, zateći pet kanova.
Neki kažu da je novi kan isuviše mlad. Ili neiskusan. Priča se da puši opijum (on tvrdi da je prestao). Priča se da nije sangin, što znači ‘čvrst kao stena’, što predstavlja snagu i istrajnost koju Kirgizi očekuju od svog vođe. Jedna frakcija tvrdi da je kan trebalo da postane jedan njegov rival, koji živi na drugom kraju doline. Drugi su uporni u tome da im kan više uopšte ne treba; vreme kanova je prošlo.
Međutim, najveći pristalica novog kana je Er Ali Bai. Neki kritičari se žale da je trebalo izabrati aksakala, nekog ‘sedobradog’. “Da”, odgovara Er Ali Bai. “Imamo mi bradatih ljudi, ali i koze imaju dugačke brade. Je li trebalo da izaberemo kozu?” Nema razloga za brigu, dodaje. “On će postati veliki kan.”
Pa ipak, mladi kan je zabrinut. Nastoji da ubedi svoj narod da je pravi čovek za taj zadatak. I on radi na rešavanju ogromnih problema sa kojima se Kirgizi suočavaju, boreći se da opstanu u jednom od najsurovijih okruženja na planeti.
KIRGIZI NISU BAŠ NAJDRUŠTVENIJI NAROD. NE SMIJU SE MNOGO. NEMAJU KNJIGE, KARTE, NI DRUŠTVENE IGRE. ONAJ JEDAN PLES KOJI IMAJU JE TEK NEŠTO VIŠE OD BLAGOG MAHANJA MARAMICOM. OSIM JEDNOG DJEČKIĆA KOJI JE SVOJU SVESKU ISPUNIO ČUDESNIM PORTRETIMA U OLOVCI, NISAM SREO NIKOG KO BI BIO ZAINTERESOVAN ZA LIJEPE UMJETNOSTI ILI CRTANJE. VJENČANJE KOJEM SAM PRISUSTVOVAO JE BILO ŠOKANTNO NEVESELO, IZUZIMAJUĆI IGRU BUZKAŠI, BRZ I AGRESIVAN SPORT KOJI SE IGRA JAŠUĆI NA KONJIMA, A UMJESTO LOPTE SE KORISTI OBEZGLAVLJENO TRUPLO KOZE.
Na dan selidbe, kan mora da se fokusira na to da osigura da natovareni jakovi stignu u njegov letnji logor. Iako je kraj juna, pada sneg, kovitlajući se ispod teških, gustih oblaka. Ali, kan ne može da čeka. Da bi se obnovila, travi u njegovom zimskom logoru potreban je svaki dan tokom kratke sezone rasta.
Kan i njegova porodica tokom zime žive u sumornoj kolibi sa debelim zidovima od blata, a ostatak godine provode u jurti. Svaki kirgijski logor sledi relativno jednostavan migracioni obrazac, tako što se tokom zime živi na toplijoj, južnoj strani doline, i a seli se potom tokom leta nekih osam ili nešto više kilometara ka drugoj strani. Zajahujem jednog od krotkijih kanovih jakova i pridružujem se povorci.
Kud god da pogledate, horizont je zaklonjen visokim, isklesanim planinskim vrhovima. Ovde, na takozvanom krovu sveta, nalaze se neke od najviših tačaka Azije: Hindukuš, Karakorum, Kunlun. Ovo područje je toliko načičkano planinama da ga zovu Pamirski čvor. Vakanski koridor je, takođe, izvorište reka, od kojih neke teku ka istoku, a neke ka zapadu, uključujući i reku Amu Darja, ili “reku-majku”, koja je jedan od glavnih vodenih puteva centralne Azije.
Visoko iznad linije do koje uspeva drveće, ovaj zimski trgovački karavan se, da bi prešao opasan put do mjesta niže u dolini, oslanja na dobro prilagođena kopita jakova.
Na visinama iznad 4.250 metara, zime u Malom Pamiru traju osam mjeseci i duže, a sneg umije da padne i ljeti – Matje Pali
Stižemo do obale rijeke Aksu. U ovo doba godine, ona je duboka i brza zbog ubrzanog topljenja snijega. Natovareni kanovi jakovi gaze u vodu. Dva jaka gube oslonac i struja počinje da ih nosi nizvodno, dok se oni, razrogačenih očiju, trude da nozdrve drže iznad vode, a tovari na njihovim leđima se natapaju vodom.
Kanov zet, Darja Bai, ulijeće u vodu na svom konju. Držeći uzde u jednoj ruci i naginjući se u svom sedlu, on hvata jaka za vrat i pokušava da ga izvuče. Na trenutak se čini da će reka odneti i jakove i tovar i kanovog zeta. Ali, oni stižu do jedne rečne okuke gde je voda mirna i jakovi se, u pratnji Darja Baija, uskoro pojavljuju na obali, cedeći se i otresajući.
Potom reku na svom konju prelazi i kan sa svojom petogodišnjom ćerkom Rabijom. Ona se rukama drži oko očevog struka, a noge je podigla, da ih ne pokvasi. Dvogodišnja Arizo jaše iza njegove žene, dok ostala njegova deca, šestogodišnja Kumuš Ai (Srebrni Mesec) i trogodišnja Jolšek, jašu sa svojim ujakom.
Stižu do travnate oblasti na ulazu u uzani bočni kanjon koji se završava glečerom. Koze zure sa vrha jedna šiljate stene. Vetar – brutalni, neumoljivi bad-e Vakan – postaje sve snažniji. Pahuljice udaraju postrance, žežući naša lica. Tovari su skinuti sa jakova i bačeni na veliku gomilu.
Kanova žena i deca su šćućureni zajedno dok muškarci počinju da grade jurtu, slušajući kirgijsku muziku sa mobilnog telefona – jednoličnu melodiju koja se izvodi na lauti sa tri žice, koja se zove komuz. Podizanje jurte je komplikovana slagalica, poduhvat za koji je potrebno nekoliko sati. Kada se završi, jurta spolja ne izgleda impresivno – liči na neki kvrgavi kuvani krompir, ceo prekriven prljavom belom tkaninom koju Kirgizi sami prave.
Kirgizi nisu baš najdruštveniji narod. Ne smeju se mnogo. Nemaju knjige, karte, ni društvene igre. Onaj jedan ples koji imaju je tek nešto više od blagog mahanja maramicom. Osim jednog dečkića koji je svoju svesku ispunio čudesnim portretima u olovci, nisam sreo nikog ko bi bio zainteresovan za lepe umetnosti ili crtanje. Venčanje kojem sam prisustvovao je bilo šokantno neveselo, izuzimajući igru buzkaši, brz i agresivan sport koji se igra jašući na konjima, a umesto lopte se koristi obezglavljeno truplo koze.
Ponašanje Kirgiza se može smatrati osornim. Prihvatljivo je otići usred razgovora. Više puta mi se dogodilo da mi neko, bez pitanja, gurne ruku u džep, proveravajući šta tu držim. Ili da mi maznu naočare sa nosa da bi ih razgledali. Kirgizi jedu meso tako što iseku parče, a ono što preostane spuste u džep. Ne pevaju mnogo.
Možda je to i razumljivo. Ovde se, kako kan kaže, “brzo ostari”. Možda se neke emocije izbrišu ako ti je neprestano hladno, ako gledaš kako ti šestoro dece umire. Možda je ova zemlja suviše vetrovita, suviše izolovana, suviše surova. Ako te ne ubije, ona te svakako ošteti; ukrade ti osećaj radosti.
Sve dok ne uđeš u kirgijsku jurtu. Pomeriš u stranu teška filcana vrata i, iznenada, sve se menja. Spoljni svet nestaje i ti si u kirgijskoj zemlji čuda. Ćebad, tepisi, tapiserije i plafonske obloge – sve je to ukrašeno kitnjastim dezenima: listastim, floralnim, tačkastim, psihodeličnim, kaleidoskopskim. Porodica jede, spava i traži utočište u ovoj pomamnoj eksploziji boja.
U središtu jurte se ne nalazi ni ognjište, ni gvozdena peć. U zemlji Kirgiza nema drveta. Umesto toga, oni lože izmet jaka, koji, zapravo, ispušta slatkast miris. Tu je uvek čajnik u kojem se zagreva voda. Obično više njih. Čaj je zaštitni znak Kirgiza; piju ga s mlekom jaka i solju, a piju ga neprestano. “Ja pijem 120 šolja dnevno”, kaže mi Er Ali Bai. Verovatno ne preteruje mnogo kada to kaže.
Kirgizi, takođe, jedu jogurt od mleka jaka, rezak i gust, i tvrdi sir zvani kurut, koji se pre žvakanja omekšava u ustima nekoliko minuta, kao i okrugle hlepčiće bez kvasca, veličine pice. Meso se jede samo prilikom posebnih okupljanja. Nešto najsličnije povrću je mali divlji luk, koji nije veći od graška.
Ali, ima nešto još kitnjastije od kirgijske jurte. To je kirgijska žena. Muškarci se uvek oblače kao da su krenuli na sahranu. Ali kirgijske žene su umetnička dela. Na njihovim glavama su visoke, cilindrične kape obmotane ogromnim maramama – crvenim kod neudatih, belim kod udatih žena – koje se viju za njima kao plaštevi superheroja.
TOKOM ISTORIJE, KIRGIZI NIKADA NISU PRIHVATILI IDEJU DA BUDU POD KONTROLOM NEKE VLADE ILI DA KAO VAZALI SLUŽE KRALJU. “MI SMO NEUKROTIVI”, PONOSNO ME INFORMIŠE JEDAN KIRGIZ. NJIHOVO POREKLO JE NEJASNO. PRVI PUT SE POMINJU U JEDNOM KINESKOM DOKUMENTU IZ DRUGOG VEKA NAŠE ERE I VERUJE SE DA SU STIGLI S ALTAJSKIH PLANINA, KOJE PRIPADAJU DANAŠNJIM SIBIRU I MONGOLIJI. PREMA ANTROPOLOGU NAZIFU ŠAHRANIJU, MOGUĆE JE DA JE NAZIV KIRGIZ NASTAO OD SPOJA REČI ‘KIRK’, ŠTO ZNAČI ‘ČETRDESET’ I ‘KIZ’, ŠTO ZNAČI ‘DEVOJKA’. ETIMOLOŠKI, REČ KIRGIZ OZNAČAVA “POTOMKA ČETRDESET DEVOJAKA”.
One nose dugačke, jarkocrvene haljine, obično sa crvenim prslucima preko njih. Na tim prslucima su neverovatni mozaici raznoraznih drangulija. Oko okovratnika su našivene desetine plastičnih dugmića. Tu su i mesingani broševi u obliku sunca i kožne torbice koje sadrže stihove iz Kurana. Primetio sam i novčiće, ključeve, školjke, bočice parfema i orlovske kandže. Jedna žena je na grudima imala sedam okačenih grickalica za nokte. Svaki pokret kirgijskih žena proizvodi cangrkanje, kao kada vetar pokrene zvončiće.
Kose su im upletene u dve ili više dugih pletenica, učvršćenih srebnim ukrasima. Nose po više ogrlica i bar po jedan prsten na svakom prstu, osim na srednjem – čak i na palčevima. I mnoštvo narukvica. I viseće naušnice. Retko se zadovoljavaju jednim satom, bolje je nositi dva ili tri. Na jednoj sam izbrojao čak šest.
Žene obavljaju nebrojeno mnogo poslova – dva puta dnevno muzu jakove, uz šivenje, kuvanje, čišćenje i čuvanje dece. Retko progovaraju ako su muškarci u blizini. Jednom sam pola sata, krajnje ljubazno, tražio od jedne žene da mi objasni zašto nosi tri sata. Konačno mi je odgovorila. “Lepo je”, rekla je. Sa kanovom ženom nisam progovorio ni reči, iako sam u njihovom logoru živeo nedelju dana.
Većina žena koje sam upoznao se od svog rodnog mesta nikada nisu udaljile više od par kilometara – njihovo najveće putovanje je bilo ono do kampova njihovih muževa, nakon svadbe. “Mi ne pripadamo onim budalama što puštaju svoje žene da idu gde im je volja”, objašnjava mi je kan. Kirgiski brakovi su ugovoreni, obično dok je devojka tinejdžerka. Kada su se uzeli, i kan i njegova žena su imali po petnaest godina.
Jedna od retkih žena koje ćaskaju sa mnom je slobodoumna udovica Bas Bibi. Pretpostavlja da ima 70 godina. Imala je pet sinova i dve kćeri. Svi su pomrli. “Muškarci nikada ne muzu životinje”, kaže. “Niti peru odeću. Niti spremaju hranu. Da im nije žena ne bi poživeli ni jedan jedini dan!”
Tokom istorije, Kirgizi nikada nisu prihvatili ideju da budu pod kontrolom neke vlade ili da kao vazali služe kralju. “Mi smo neukrotivi”, ponosno me informiše jedan Kirgiz. Njihovo poreklo je nejasno. Prvi put se pominju u jednom kineskom dokumentu iz drugog veka naše ere i veruje se da su stigli s Altajskih planina, koje pripadaju današnjim Sibiru i Mongoliji. Prema antropologu Nazifu Šahraniju, moguće je da je naziv Kirgiz nastao od spoja reči ‘kirk’, što znači ‘četrdeset’ i ‘kiz’, što znači ‘devojka’. Etimološki, reč Kirgiz označava “potomka četrdeset devojaka”.
Avganistanski Kirgizi, koji nikada nisu bili veliko pleme, lutali su vekovima centralnom Azijom – bili su na lošem glasu zbog presretanja karavana na Putu svile – a od početka XVIII veka su doline u kojima danas žive počeli da koriste kao letnje ispaše. Tokom zime su odlazili u toplije oblasti, izbegavajući to dugotrajno, okrutno godišnje doba koje sada moraju da podnose. Ali, onda su na scenu stupila velika carstva i njihova “Velika igra”, a posle toga širenje komunizma. Do pedesetih godina prošlog veka sve granice su zatvorene, kaže Ted Kalahan, a Kirgizi su „po automatizmu postali građani Avganistana”, tokom cele godine zarobljeni u Vakanskom koridoru. Godine 1978. vojni puč je uzdrmao Kabul i nazirala se pretnja od sovjetske invazije. Kirgizi su se bojali da će i Avganistan postati komunistička zemlja. Skoro svi Kirgizi, oko 1.300 ljudi, odlučili su da prate svoga kana – u to vreme je to bio Rahman Kul – i izbegnu preko Hindukuša u Pakistan.
Tokom prvog izbegličkog leta, bolest je ubila stotinu ljudi. Iako je Rahman Kul – upozoravajući ljude da će sovjetski vojnici u Avganistanu zabraniti njihovu veru i pogaziti njihove slobode – nastojao da zadrži svoj narod u Pakistanu, mnogi Kirgizi su bili razočarani njegovim vođstvom.
Uskoro je došlo do raskola. Abdul Rašid Kan, otac aktuelnog kana, predvodio je oko 300 Kirgiza, uključujući i Er Ali Baija, nazad u Avganistan. Tada je Abdul Rašid proglašen za kana. Kada su stigli, sovjetske trupe su se prema Kirgizima ophodile ljubazno i njihova populacija je, i pored visoke stope smrtnosti, tokom protekle tri decenije porasla do trenutnog nivoa od preko hiljadu ljudi.
Oni koji su ostali u Pakistanu sa Rahmanom Kulom su se na kraju preselili u istočnu Tursku, gde sada žive u jednom selu istovetnih ušorenih kuća, sa strujom i kablovskom televizijom, asfaltiranim putevima i automobilima. Dobili su turska prezimena. Sviđaju im se njihove video igrice i toaleti sa tekućom vodom. Ukroćeni su.
Tokom nedavnog boravka u Kabulu, kanu je puklo slepo crevo. Otišao je u bolnicu i ono mu je hirurškim putem odstranjeno. Ništa strašno. Ali, to ga je duboko potreslo. “Da se to dogodilo ovde”, kaže, “umro bih. Ovde mnogo ljudi umre zbog toga”.
Ponekad se među avganistanskim Kirgizima – obično noću, dok se pijucka čaj u toplini jurte – postavi pitanje: da li bi im negde drugde bilo bolje? Iako u dolinama koje oni nastanjuju nema borbi kao u ostatku Avganistana, život ovde deluje kao neprestani hod po tankom ledu. Izgleda da im je negde u malom mozgu uvek prisutna ideja da opet odu, ovog puta zauvek. Neki pominju preseljenje u bivšu sovjetsku republiku Kirgistan, gde se govori isti jezik i za koju su etnički vezani. Ali, nejasno je da li je ova ideja prihvatljiva alternativa.
Čak ni mladi kan nije imun na takve ideje. U trenucima iskrenosti, on priznaje da mašta o tome da preseli svoju porodicu, da se nastani u nekom avganistanskom gradu, van Vakanskog koridora. Da živi normalnijim životom. Možda, misli kan, postoji trenutak kada treba odustati od zavičaja.
Drugog dana kanovog boravka u letnjem kampu, stiže važna vest. Dva vladina inženjera su iz Kabula stigla na mesto gde se završava postojeći put i vrše merenja za trase kojima bi se on produžio kroz planine u kirgijsku teritoriju. Kan mora da ide da ih pozdravi, što podrazumeva jahanje od tri dana i tri noći.
Iz metalnog sadnuka u njegovoj jurti, kanova žena vadi njegovu najbolju odeću – prugasto vuneno odelo, duboke kožne jahaće čizme, crno-beli šal. Njegovo uzbuđenje je shvatljivo. Možda će se njegovom narodu osmehnuti sreća. “Svi će biti srećni”, kaže. Supruga mu daje tamnoplavu bočicu kolonjske vode i malu mesinganu kutijicu nasvara, jakog avganistanskog duvana za žvakanje. On uzjahuje svog konja. “Sto posto će graditi put”, kaže. Onda ošine konja po slabinama.
Posmatram ga kako galopira niz dolinu. Čini se da njegovo samopouzdanje ne odgovara stvarnoj situaciji. U siromaštvom pogođenoj zemlji u kojoj vladaju neredi, izgradnja puta koji bi koštao milione – možda i stotine miliona – dolara da bi se pomoglo populaciji od oko hiljadu ljudi nema baš puno smisla. “Neće biti ništa od izgradnje puta”, slaže se Er Ali Bai. On se seća da su inženjeri dolazili i za vreme kanovog oca, isto tako pričajući da vrše merenja radi izgradnje puta. Nikad se ništa nije dogodilo.
Put bi, ukazuje Er Ali Bai, sa sobom doneo i probleme. Da, on bi obezbedio lak pristup lekarima i učiteljima. Ali i turistima. I vojskama. Došlo bi do upliva spoljnog sveta, a to bi, kaže Er Ali Bai, moglo da dovede do toga da mlađe generacije počnu da teže životu sa manje izazova. Da još više žele da odu. “Neki ljudi misle da će ih vozikanje u automobilima učiniti srećnima”, kaže Er Ali Bai.
“Ovo mjesto je veoma lijepo. Živimo u ljubavi, imamo porodice. Ovo je najspokojnije mjesto na svijetu.”
Vidici su ovdje nevjerovatno široki i ja dugo posmatram kana kako jaše u daljinu, dok njegov konj podiže za sobom crvenkastosmeđu prašinu. Dan je veličanstven, topao i, koliko je ovdje moguće, bez vjetra. Zamišljam kana za volanom automobila, sa spuštenim prozorima, razbarušene kose, kako se vozi pored planinskih vrhova koji se u svojoj bjelini presijavaju na suncu. Ali, jasno mi je i da će se, ako kan to postigne, ako njegov trud bude nagrađen i put bude izgrađen, a njegov san ispunjen, vremena tradicionalnog nomadskog života Kirgiza – plemena krepkih i ponosnih ljudi koje opstaje skoro 2.000 godina – jednom zauvijek okončati, prenosi “National geographic“.
