Kultura

Mudre riječi Meše Selimovića: Ko promaši ljubav, promašio je život!

Rođen je u Tuzli, 26. aprila davne 1910. godine, tu je završio osnovnu školu i Gimnaziju

Meša Selimović - Media.ba

Filozofski fakultet u Beogradu, studijska grupa Srpsko-hrvatski jezik i književnost, završio je u roku kao jedan od boljih studenata, rat ga zatiče u Tuzli, piše “Balkanpress“.

Ni ovog pisca nije zaobišla ruka vlasti, bio je uhapšen zbog saradnje sa Narodnooslobodilačkim pokretom, bio je politički veoma angažovan kao član Komunističke partije Jugoslavije. Ali ono po čemu je Meša Selimović najviše ostao urezan u sjećanju ljudi svog vremena je vrstan profesorski rad. Neki kritičari su čak za njega govorili da je naročito pismen, ali bez talenta.

Mlađe kolege Mešu Selimovića doživljavali su kao uzora i sa divljenjem u očima posmatrali sve što je on radio.

„Nijedan profesor koga sam znao nije ni tako govorio, ni tako izgledao, ni tako istupao i suvereno vladao starim i najnovijim književnim izumima, znanjima i uvidima. Lakoća kojom se formulisao i održavao na paučini jezika,aforistika i logika koje je demonstrirao, svedočili su o jednom bogomdanom daru, bez drugih uverenja osim vere u umetnost ,“ reči su Matije Bećkovića o svom starijem kolegi Meši Selimoviću.

Žena koja je Meši priuštila da ima najtopliju postelju, popeglane košulje, poljubac pred odlazak na put, koja je umjela da jasno kaže da poštuje volju svog supruga i da sa njim ide ako treba i na kraj planete po njihov komad sreće, zvala se Daroslava-Darka Božić.

Darkin Meša svakodnevno je uplovljavao u mulj ljudskim smicalicama, zlobnih jezika koji su umjeli jedino da ruže kako bi skrenuli pažnju sa svog manjka dara da bilo šta korisno učine. Naročito se nalazio na meti političkih hajki i posljednji jezičak na vagi bila je njegova bolest i ignorisanje sredine u kojoj je živjeo. Bili su potpuno apatični ka stanju čovjeka koji ih je toliko zadužio svojim kako književnim, tako i društvenim angažmanom.

Nakon toga, sa porodicom iz Sarajeva Meša Selimović seli se za Beograd gdje je imao prijatelje koji bi mu se našli ako zatreba. U jednom pismu svom prijatelju pred odlazak napisao je:

“Bosna je teška, teretna zemlja i ovdje nije lako živjeti, ako je čovjek samo za santimetar viši od prosjeka. Meni je slučaj dao taj santimetar, i osudio me na ispaštanje.”

Darka i Meša riješili su da spakuju svoj život u par kofera, ponesu svoje krpice sa sobom i zauvijek napuste Bosnu. Šetajući Baščaršijom Meša je jednom piscu rekao: “Ja danas odlazim i više se nikada neću vratiti.” Tako je i bilo.

Sa svojom Darkom iz Sarajeva krenuo je put Beograda gdje su ga čekali pouzdani prijatelji i novi život bez prekora, zlobe, sujetnih hitaca, političkih mišolovki.

Spokoj je pronašao u Beogradu, družio se sa Dobricom Ćosićem, Antonijem Isakovićem, igrao je svoj dragi preferans, uveče pisao dok je njegova Darka sjedela kraj njega i heklala ili čitala. Kada bi Meša završio koje poglavlje, Darka se pretvarala u uvo i slušala pomno svaku riječ.

Meša Selimović govorio je kako kroz svoja djela, tako i kroz svoje postupanje o čovekovoj promjašenosti, naročito naglašavajući onu najbolniju.

“Ko promaši ljubav, promašio je život” – postulat maestralnog življenja koje ima svoj smisao i ušće sreće u koje se uliva je ljubav.

U noći kada je Meša preminuo Darka je njegovom kolegi Bećkoviću rekla: “Da sam znala da svu noć neće doći, ja bih ležala i spavala uz njega!”

Da je mogla s njim i u smrt da pođe učinila bi to, ali ostala je da poštuje njegovu volju do kraja da ne dozvoli da se poslednja volja njenog Meše ne oskrnavi sve dok i sama ne zaspi kao i on.

Jedan važan aspekt Vašeg rada je obrazovanje. Kako komentarišete stanje u BiH gdje imamo veliku produkciju diploma, magistarskih radova, doktorata, a čini mi se da u tom gomilanju diploma gubimo suštinu i kvalitet znanja?

Po meni je to jedan od najvećih izazova u BiH, jer u biti obrazovni sistem ovakav kakav sada jeste nije održiv ni na koji način. Postoje projekti koji se bave reformom obrazovanja i mi smo uključeni u neke od njih, međutim, put je zaista kompleksan. Izazovi su razni, a sveukupni cilj bi trebao da bude prohodnost na tržištu rada, i to da mladi ljudi kada završe bilo kakvu edukaciju ili kada dobiju kvalifikaciju u BiH trebalo bi da se mjere sa bilo kim u Evropi i da mogu da biraju šta žele da rade dalje, bilo da se radi o profesionalnom angažmanu ili usavršavanju. Međutim, sistem kakav jeste sada je tek u začecima promjena. Mi da bismo mogli uopšte razmišljati o tome koliko je dobar ili loš sistem, moramo početi raditi na tome da je u to uključeno kritičko razmišljanje, da je praksa dio sistema u kojem radimo, da su potrebe na tržištu rada startna pozicija, a ne nešto čega se sjetimo jednom kada smo već završili svoje obrazovanje. Saradnja obrazovnog sektora sa poslodavcima mora da postoji. Međutim, moje praktično iskustvo govori da momentalno, a tako je već unazad X godina, najveći problem obrazovnog sistema u BiH je to što je on sasvim politiziran. U biti, politika vodi obrazovanje. Razumijem zašto to jeste tako, međutim, to ne smije biti tako. Onog trenutka kada politika izađe iz obrazovanja, mi možemo govoriti o ozbiljnim promjenama. Sve do tad,a mi ćemo se više baviti time kako se jezik zove, nego šta jeste što mi u tom predmetu učimo. Jako je puno posla koji se treba uraditi u toj oblasti. A isto tako opet se vraćam na ono što sam ranije rekla, smatram da svaki pojedinac ima odgovornost da učini najbolje što može u datom kontekstu i sistemu. Vi znate da mladi ljudi iz BiH kada odu u inostranstvu, bez obzira na ograničenja ovog obrazovnog sistema, ako su talentovani, oni vani još više briljiraju, tako da ne može biti da je to sve toliko pogrešno, ali moglo bi to mnogo bolje.

Da ne pričamo samo o lošim stvarima u našoj zemlji, šta vas drži ovdje, šta je ono po čemu je BiH posebna?

Po mom iskustvu, BiH ima nevjerovatan ljudski potencijal. Veliko bogatstvo je vidjeti koliko ima snage, energije, motivacije i talenta, bez obzira na ograničenje i uz malo rada, i puno resursa ako budu na raspolaganju, sve to može promijeniti stvari na bolje. Bez obzira što se često kaže da nemamo dovoljno, ja mislim da imamo dovoljno. Kad pogledate film na primjer, mi imamo jako lošu politiku, a sa druge strane imamo toliki talenta i toliki broj nagrada koje stvaratelji iz BiH donose baš iz ove oblasti. Po meni je to dobar model da se vidi šta se može bez obzira na ograničenja. Trebamo podržati ljude koji hoće i mogu, trebamo im dati podršku i priliku, a onda će promjene da se dešavaju.


Facebook komentari

Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne odražavaju stavove redakcije portala Haber.ba. Molimo autore komentara da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. Portal Haber.ba zadržava pravo da obriše komentar bez prethodne najave i objašnjenja - Više o Uslovima korištenja...
loading...
Na vrh