Njih dvoje su sada izneli sve detalje.
Kada ste dobili ponudu za nastavak “Žikine dinastije”, šta ste pomislili?
– Kada sam dobio poziv za nastavak ovog serijala, prvo sam pomislio na prvi film, “Lude godine”, sa kojim je sve počelo. Od tada je prošlo 40 godina. Mlađi ga pamte kao TV serijal ali je on rađen kao bioskopski filmski serijal. U nekoliko godina imali smo više nastavaka nego neki svetski blokbasteri tog vremena (“Roki” ili “Rat zvezda”…). Bio je to prvi domaći filmski serijal. Pre toga su postojale samo televizijske serije.
Šta će se dešavati sa Bobom u nastavku?
– Mislim da će ovo biti jedan dobar povratak. Boba je u ovom novom filmu deda i ima dva unuka. I ja sam danas u svom privatnom života deda i imam tri unuka.
este li u kontaktu sa Rialdom i šta vam je sa ove vremenske distance bilo najteže tada na snimanju serijala?
– Video sam se sa Rialdom. Ona je dugo bila u inostranstvu. Inače, na snimanju mi ništa nije bilo teško jer sam to sve doživljavao kao veliku igru. Sve me je interesovalo i ono ispred, ali i iza kamere. Film je divna magija i sinteza svih grana umetnosti. Najviše pamtim gostovanje na Pulskom filmskom festivalu. Nikada do tada nisam video veće filmsko platno i nikada pre i posle toga nisam bio pred mnogobrojnijom publikom. Zbog svega toga osećam odgovornost i obavezu da se ponovo pojavim u ovom filmskom serijalu koji je obeležio mladost moje generacije.
Po čemu pamtite Gidru koji vam je igrao oca?
– Gidra je bio pravi ćale. Zvao me je sine i van snimanja. Mnogo mi je pomagao svojim znanjem i iskustvom. Nismo imali prilike da se družimo van snimanja jer smo posle poslednje klape svi odlazili na neke druge poslove. Rekao bih da je danas još i gore. Zatrpani smo obavezama, pa se sve manje viđamo i družimo sa prijateljima i rodbinom.
Postoji li trema zbog ponovnog snimanja?
– Nikad nisam imao tremu na snimanju. Više je to bila odgovornost da sve ispadne kako treba. Tremu sam imao u pozorištu, kada sam kao dečak igrao Edvarda, princa od Velsa, u predstavi “Ričard III”. Na sceni nema vraćanja i ponavljanja, moraju da vas čuju i vide i oni iz poslednjih redova. Film zahteva drugačiju koncentraciju i preciznost jer kamera nemilosrdno beleži sve detalje.
Rialda Šebek: I danas volim da maštam
Šta vas je privuklo ovom TV izazovu i ko je s vama kontaktirao?
– Ljudi iza projekta. Ne poznajem, ih ali mi je zanimljivo šta su prethodno radili i kako razmišljaju. Naročito pesnikinja Milena Marković. Gledala sam njenu “Otadžbinu” i osvojila me stuktura ženskih likova u filmu. Pomislila sam da ko god da je napisao ovaj scenario, razume zavist, odnosno intuitivno saznaje da je mržnja starija emocija od ljubavi. Do odgonetanja spletke koju pravi zavist se stiže samo preko razumevanja bola. Interesuje me šta je takva osoba mislila dok je zamišljala karakter Marije koji se vrteo decenijama na malim ekranima, dok ga nisu pretvorili u program za pranje veša u kojem se humorom ispiraju bolne fleke nostalgije kroz centrifugu društvenih i političkih nedaća. To što je ne poznajem je dobro jer oživljava maštu.
Da li ste se čuli sa Vladimirom?
– Zanima me ko je on danas. Pozivam ga da mi se javi. Ako ćemo se naći u ulozi para, evo šanse da ga zajedno izmaštamo. Možda ćemo bolje da odigramo ako se igramo. Naravno, sve to ne mora da bude tako. Najbolji glumci se često i ne sretnu na snimanju, a ipak naprave odličan posao. Međutim, ja volim da se igram. Ne moram ovo da radim. Moram samo da umrem. Možda sam ranije plašila ljude s pohotljivošću za igrom i radoznalošću da vidim šta će poroditi proizvodnja iskustva. Vremenom se produbila empatija za ljude koje moja volja za igrom tera u povlačenje i predrasudu. Postujem i “da” i “ne” kao legitimne odgovore. Podelu karata ne biram, ali lepo je ako se odigra dobra partija.
Marko Todorović i Jelena Žigon, koji su igrali vaše roditelje, više nisu sa nama, kao ni Gidra. Kakva je bila saradnja sa njima?
– Pamtim Jeleninu senzualnost, uzdržljivost i toplinu, ali i Gidrinu promućurnost da gleda situacije u kontrastima i iz njih izvlači humor.
Koja scena iz prethodnih nastavaka vam je bila najteža za snimanje?
– Teško je reći s ove vremenske udaljenosti. Pretpostavljam one scene u kojima sam bila loša. Verovatno u njima nisam uspela da savladam ono što mi je bilo teško.
Već decenijama živite i radite u Londonu. Da li vam nedostaje Beograd?
– Rodni grad je situacija u vremenu i prostoru. Nepromenljiva datost. Živela sam i radila u različitim zemljama i gradovima. U njima sam se rađala, porađala, odumirala i menjala. Svuda pođi, sebi dođi, prenosi kurir.
