“Nikad ne pišem o vlastitim kalvarijama, dok ne prođe puno godina, pa to postane priča iz prošlosti koje se s osmijehom sjećam. Ali danas hoću. Kada smo završili snimanje “Kud puklo da puklo” pobjegao sam s Martom na Mrežnicu, doslovno na dva sata.
Obrijao sam glavu, sjeli smo u auto i odvezli se. Došli smo na terasu, nešto sam mjerio, ne sjećam se i Marta me upitala kaj mi je to iza na glavi. Rekoh da nemam pojma. Slikala je.
Imao sam jaje na zatiljku, ispod kože. I slijepcu je bilo jasno da imam tumor.
Otišao sam na pretrage u Zagreb. Tumor je. Spojen na leđnu moždinu i lubanju.
Ok, kakav? Ne znaju dok ne izvade. Odnesem Ranku nalaze. Gleda.
Kaže: “Nisam neurokirurg, ali po veličini i položaju i nalazima, ili je lipom, ili liposarkom.”
“Ok, prevedi.”
“Ako je lipom, jebe ti se, to je najbenignija vrsta tumora.”
“Ako je liposarkom?”
“Ako je liposarkom, pa sine moj, sve ima svoj početak i kraj, tako i život.”
“Ode glava?”
“Moglo bi se desiti. Velik je, duboko je, tko zna gdje se sve proširio, teško ih je operirati, ne reagiraju baš najbolje na zračenje. Još ako je metastaziralo…”
Aida mu govori: “Ranko, jebote, to ti je sin, pa daj malo ljudskosti.”
“Aida, ja sam hirurg kojeg ste pitali za mišljenje. Nikad ne lažem pacijentima o šansama jer je to krajnje nemoralno. A baš zato što mi je sin, zaslužio je znati najbolniju istinu, ako je liposarkom, bojim se da bi mogao naje*ati, velik je, loša je pozicija, neka se pripremi da je kraj moguć.”
“Ok, stari, kako ćemo znati?”
“Nakon biopsije.”
Ok.
Sad kreće zaplet. Toliko je duboko i toliko je na glupoj poziciji da mi na Rebru predlažu da me Ranko operira, jer bi ga on mogao izvaditi bez da mi napravi štetu. Naime, pipci tumora su mi se proširili na centar za govor i pokret. A s obzirom na posao kojim se bavim, treba mi oboje.
Ranko me ne bio smio operirati, prvi sam mu krvni rod. Ali, avaj, dođe i do toga. Ipak smo mi dva Ugljena, pišamo na pravila. Vozim u Osijek, gdje nas Ranko dočeka.
Idemo u salu nakon ponoći, kad nema nikog, jer to kaj radimo, ustvari ne bi smjeli. ‘Em sam mu sin, ’em on nije neurokirurg. Pozove on dvoje neurokirurga da mu asistiraju. Kaže Marti da pričeka u njegovoj sobi, da će on to začas.
Odemo u salu, gdje mi kaže da ću dobiti lokalku, jer moramo pričati da zna da li sve ide dobro. Ok. Koliko traje lokalka?
Oko pola sata, ma to je njemu i previše vremena, sad će on to začas. 15-20 minuta i gotovo.
Ležim na stolu na trbuhu, glava mi je odozada otvorena kao lubenica, ovaj pili, brusi, reže. I šuti.
Što je čudno, Ranko uvijek sluša muziku dok operira. Pjevuši. Priča. Sad šuti. Šute i neurokirurzi.
Nema muzike. Samo tišina i teško disanje. Pitam ga kako ide. Kaže da ga još nije ni našao pipke i da začepim. Skužim da je nervozan. Što nije nikad kad operira.
Ali ok, sin sam mu i ovo nije kirurgija kojom se on bavi. Ufam se da je ipak majstor zanata.
Par minuta nakon toga, shvaćam da me počinje je*eno boljeti. Kažem mu da stane. Stane, ali je nadrkan. Ne vidim i ne čujem, ali osjetim nervozu u sali. Kažem mu da me počinje je*eno boljeti. Kaže da zna, da anestezija počinje popuštati.
Pitam da me opet anestezira. Ne može. Glava mi je otvorena kao lubenica i sad je gotovo.
Koliko mu još treba? Dok ne izvadi.
1h i 57 minuta je on puhao, dahtao i masakrirao me, a ja sam s glavom u onoj rupi disao na škrge i stiskao zube kako ih nikad prije nisam stiskao.
Tko nije ležao otvorene glave na stolu dok mu pila struže po glavi i čupa dijelove tumora, nije osjetio bol. Jedno od najvećih čuda koje sam u životu izveo je da sam to sve otrpio bez glasa.
Zašto? Zato jer je moj inat bio jači od boli. Jer me taj isti Ranko odgajao da stisnem zube i izdržim kad je najgore. I stisnuo sam zube i izdržao. Nikad mi ne bi oprostio da sam tada vrištao.
Nakon operacije sam odmah otišao u njegov stan, legao i pokušao zaspati. Nagovarao sam Martu da se kre*nemo, bila je užasnuta. A fakat vjerujem da bi me manje boljelo da smo se kre*nuli.
Nakon tri sata sna sam se ustao i vozio natrag u Zg. Dva dana nakon toga sam u Zagrebu sa zamotanom glavom igrao A je to, dok mi je iz glave krvarilo po žutom kostimu. Nikad neću zaboravit Cindrin izraz lica kad se okrenuo i skužio da sam krvav.
I dva tjedna čekao biopsiju i pripremao se za najgore.
Mislim da je Ranko bio malkoc razočaran kada mi je javio da je lipom. Meni nije bilo neugodno kaj sam ga razočarao. Ali bio je ponosan što sam to otrpio šutke.
Rekao mi je da ipak nisam tolika pi*kica kakvom me smatrao. Da se to odvilo prije 20 godina, bilo bi mi drago. Ali mene je samo boljela glava i ku*ac. No, kao i uvijek, ku*ac me bolio više.
Samo mi je bilo žao Marte kojoj je Ranko rekao da se vraćamo za pola sata, a došli smo natrag za dva. Triput me oplakala, sama u toj sobi. Dok smo Ranko i ja mjerili kite u sali. Nit’ se meni šutjelo, nit’ se njemu operiralo. Ali kite su bile isukane i nije bilo natrag.
Kad Ugljen kitu isuče, rukave zasuče i dok ne završi, s njom gloginje tuče. Ostao je lijep ožiljak kao uspomena na tu noć. To je onaj iza kojeg vidite u kadru.
Jednu stvar mu moram priznati, zašio me kako me nitko nikad prije nije zašio, a šivali su me u životu. Ranko Ugljen zvani Singerica. Fakat ga su tako zvali kad je bio mladi kirurg.”
