Bebe i djeca

Četiri čarobne riječi koje će okončati probirljivost kod djece

Već sam počela da mrzim svu tu tremu oko pripreme obroka i hranjenja dece. Bilo je suviše naporno biti roditelj i bez takvih otežavajućih okolnosti. Nisam htjela da njihovo detinjstvo prođe kao moja noćna mora u kuhinji.

Brza hrana - Prirodnilijek.com

Advertisements

Kada je moj stariji sin napunio 18 mjeseci, prestao je da jede ono što sam mu spremala. Uvijek bi napravio pometnju u vrijeme obroka, pokazujući na plakar gdje smo držali krekere i hljeb. Sasvim je odbijao voće i povrće. Osjećala sam se kao da sam hranila Vikinga – sve što mu je bilo potrebno bilo je tijesto. U očajanju, skrivala sam povrće u kajganu i blendirala “smuti” da ga maskiram jogurtom. Jurila sam ga očajna po kući sa zrnevljem graška na kašičici. Svako veče imala sam osjećaj da sam nešto propustila, i da mu ishrana nije kako treba, pišu “Detinjarije“…

Kada sam se požalila svojoj prijateljici kako se mučim sa dječijim obrocima, ona mi je ispričala njene muke sa šestogodišnjom kćerkom – “Po nekoliko jela bih napravila, ali ništa nije htjela. Onda je rekla da želi pecivo, pa sam ga umijesila, ali ni tada nije uzela ni zalogaj! Možeš li da povjeruješ?”

Scenario za narednih deset godina bljesnuo mi je pred očima: ja i hrana protiv mog sina. Tri prokleta obroka je napravila za večeru! Bila sam u šoku. Sreća pa sam na vrijeme naišla na knjigu Lombarda Satera. I to je bio trenutak kada se sve promijenilo na bolje. Sater, dijetetičar nutricionista i porodični terapeut, promoviše “podjelu odgovornosti” za jelo: roditelj odlučuje kada, šta i gdje se jede, a dijete odlučuje da li i koliko jede. Uvijek postoji nešto na stolu što znate da će dijete jesti, recimo riža ili voće, obavezno hljeb – a sva nova, eksperimentalna hrana stoji u društvu s poznatom hranom, pa djeluje manje strašno.

Nema pritiska na dijete i čuvene rečenice “bar probaj!” ili insistiranja na velikom broju zalogaja. Desert nije uslovljen time da li je i koliko dijete jelo. Sater promoviše porodičnu večeru, tako da odrasli jedu s djecom, da djeca vide da njihovi roditelji uživaju u zdravom obroku i različitosti hrane. Ovo je savršeno upalilo – sva napetost iščilila je iz naših obroka kao vazduh iz bušnog balona. Ja napravim jelo i stavim ga pred njih, i oni mogu da jedu šta hoće bez mojih komentara.

Moj sin uskoro puni pet godina, ali i dalje više voli meso i hljeb nego voće i povrće, i samo zato što smo prestali sa pritiscima i nagovaranjima, on je dobrovoljno probao više zelenih stvari nego što bi smo očekivali. On voli stvari koje ja ne bih očekivala: sočivo paprikaš, smeđu rižu, supu od tikvica i bosiljka, boraniju i pržen brokoli.

Isto tako, ne voli stvari koje bih očekivala da će voljeti, recimo lazanje (pitam vas, ko ne voli lazanje?). I da, ponekad je za večeru brza hrana – pileća krilca ili pica, jer su to njegovi favoriti. Ponekad je kineska hrana, moja omiljena, jer Sater napominje da je dobro za djecu da znaju da svako, i djeca i roditelji, dobijaju svoju omiljenu hranu s vremena na vrijeme.

Desert nije povezan sa količinom hrane, mada mi rijetko jedemo desert, jer djeca imaju svoje poslastice u popodnevnim satima. Ako imamo desert, po uputstvu Satera puštamo ga da jede i desert i obrok, i vjerujte mi, to funkcioniše bolje nego što biste očekivali. On uglavnom pojede desert, ali i dobar dio obroka.

Dakle, koje su to četiri magične riječi?

“Ne-moraš-da-pojedeš”

Naš novi sistem ne znači da on nikada ne izražava negodovanje i ne kaže “bljak” ili tvrdi da on neće da jede ništa. Ne, to se još uvijek dešava. Baš prije neki dan me je pogledao i rekao ljutito gledajući svoj tanjir: “Hej, htio sam ukusnu večeru”. Ta rečenica me zamalo bacila histeričnu na pod sa sve hranom, jer sam provela sat vremena za šporetom spremajući je. Ali, svaki put kad kaže “bljak” ili “ja to ne želim”, ja mirno kažem, “Ne moraš da pojedeš,” i pojedem svoj obrok u miru.

Najveće otkrovenje je što sam zaustavila juriš na mog sina i prestala da navaljujem da jede – čak, i da prestanem da pratim šta i koliko jede. Zato je naš obrok prestao da bude napet i dramatičan, a ja sam svojim primjerom uživanja u obroku postigla više nego prisilom. To je takođe zaustavilo i mučenje zvano – šta da skuham sutra. Ja kuham šta god hoću da jedem, a ako moj sin ne želi da proba, to je do njega – uvijek je tu još nešto što sigurno hoće. Dešava se da, samo zato što sam jelo iznijela po ko zna koji put na sto bez prisile, on proba i shvati – da mu se dopada.

Ovaj sistem potpuno eliminiše borbu za vlast koja ide zajedno sa “pridobijanjem djece da sve jedu”. On takođe omogućava djeci da obrate pažnju na signale sitosti, da prate svoje tijelo. Ispostavilo se da moj sin ne jede uveče, bez obzira na to šta se iznese na sto. On jednostavno nije gladan u večernjim satima. Zato se trudim da ručak bude hranljiv i ne brinem mnogo za večeru.

Ključna stvar je u tome što hranu djeci više ne nudimo kao nagradu ili kaznu, što mislim da predstavlja problem roditelja ovog vijeka. Nema ucjena, uslovljavanja, prijetnji i pritisaka. Na kraju krajeva, ako nešto ne želi, možda njegovo tijelo s razlogom šalje signal otpora protiv te namirnice.

“Ne moraš da pojedeš”, ta rečenica, blago izrečena, potpuno je promijenila moj život. Ja je koristim na našem drugom sinu, s velikim uspjehom. Ponekad ne pojede ništa, i budem u iskušenju da mu ćušnem par kašičica u usta. Ali, uspijevam da se obuzdam – najzad, ne-mora-to-da-pojede.


Advertisements

loading...

Facebook komentari

Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne odražavaju stavove redakcije portala Haber.ba. Molimo autore komentara da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. Portal Haber.ba zadržava pravo da obriše komentar bez prethodne najave i objašnjenja - Više o Uslovima korištenja...

Advertisements

loading...

Advertisements

Na vrh