Muzika

Đorđe Balašević: “Olivera mi je upropastila život, zbog nje nisam mogao…”

Nakon koncerta za pamćenje, u organizaciji najstarije bh. muzičke kuće Sarajevodisk, a na kome je Panonski mornar po ko zna koji put oduševio svoju vjernu publiku, samo za čitaoce DEPO portala kantautor sa višedecenijskom zavidnom karijerom govori o muzici, politici, Sarajevu i obavezama koje razni veziri imaju prema gradu koji je previše praštao, ali i o svojoj najvećoj i jedinoj ljubavi – nezamjenjivoj Oliveri.

Đorđe Balašević - Mojnovisad.com

– Gospodine Balaševiću, na čuvenom koncertu nakon rata, u Sarajevu, rekli ste kako biste se, da se nečega bojite u ovom gradu – sakrili. Da li je nakon svih ovih godina Sarajevo i dalje sigurna luka, ne nužno od neke potjere, već mjesto gdje sa sa svojom publikom osjećate dobro?

Advertisements

Ja i daljem mislim da je sve skrivena kamera i da će se jednom pojaviti hejteri koji prosto po logici stvari moraju da postoje u svakom mestu. U Sarajevu još nikada nisam uspeo da ih sretnem. Nisam ‘97. kad su ljudi još uvek bili puni ružnih utisaka, uspomena, mnogi povređeni i ranjeni. Bio je jedan trenutak koji neću moći do kraja interpretirati zato što je psovka u pitanju u pozitivnom smislu. Bila je čitava bulumenta novinara, nameštenih, svetskih, koji su čekali neku lošu situaciju i incident, piše “Depo“…

Želeo sam kad smo došli da odem do kućice sa vodom na Baščaršiji, gde sam prvi put bio kad sam sa Oljom dolazio u Sarajevo. Onda je tu stala čitava ekipa, kao da je stigao Obama ili Putin, uzmuvalo se obezbeđenje iz straha da se neko ne pojavi i kaže nešto neprimereno. I pojavljuje se stvarno jedan tip na vratima kafane, kao da smo ga birali da nas uplaši. Sa bradom od tri-četiri dana, sa prevrnutom jagnjećom šoferskom bundom, a jagnje izgleda kao da je malo pre toga upalo u blato, pre nego što je od njega napravio bundu. Kad se pojavio, svi su zastali a on je rekao – Đole, lutko, nek’ si ti nama došao pa nek’ sve ide u … materinu. Od tog momenta ništa više nije trebalo da mi se priča, niti predočava šta mogu doživeti. U Sarajevo dolazim otvorenog srca i samo na takva nailazim.

– U pjesmi ”Uspavanka za dečaka” kažete ”retki nađu retke”. Koliko vam izostanke toga u svakodnevnici kompenziraju trenuci zajedništva i prepoznavanja sa publikom?

Ja sam to jednom rekao na primeru Sremske Mitrovice i to može biti univerzalno. Imali su tamo problema sa Slobom i onim ludačkim sistemom i svim što se dešavalo kad sam ja bio u nemilosti, kad su me hapsili, proganjali, skidali sa programa u kojima nisam bio deset godina. Tada je na radiostanici Novi Sad na staklu režije bilo zalepljeno “Balaševića ne emitovati”. Moja su dvojica drugara iz benda radili na radiju pa su to videli. Posle toga sam otišao u Mitrovicu na koncert na koji je došlo čitavo čudo ljudi i pitali su me kako sad to nakon promene, kakvi su sad ljudi na koncertu. I ja sam rekao da sam uvek viđao iste, uvek samo normalne. U Mitrovici, Skoplju, Ljubljani, Sarajevu…meni uvek dođu isti ljudi. Kao da su doslovno isti, samo se premeštaju. To je jedan poseban soj ljudi.

– A u Sarajevu…?

Vidim u Zetri napunio ovaj, napunio onaj, i onda se pitam – zar je moguće da svi ovi klinci koji dolaze na naše koncerte i koji mi se čine tako bistrooki, zar je moguće da su i tamo, kod onog majmuna na koncertu? Međutim nije, i po publici se razlikujemo, i to je ta priča. I kad kažu, napunio Zetru. Šta znači napunio Zetru? Priča je napuniti neko srce tu i tamo, a ne napuniti Zetru. Nema malih i velikih mesta. U svim mestima žive ti bistrooki, kako ih ja zovem. Možda će se kolege uvrediti da njihovi nisu kao bistrooki, ali to je poseban soj ljudi koji se regeneriše i sad već na koncerte dolaze klinci koji su puno mlađi od većine mojih pesama. A to je za autora i čoveka koji se prvenstveno smatra pesnikom, a tek u ko zna kom planu pevačem, daleko veći kompliment.

– Jedan režim Vas je “skinuo” sa programa, novi zaboravio vratiti. Kako ste uprkos svemu onome što je zahvaljujući režimu prošla cijela porodica Balašević uspjeli da se sačuvate od ogorčenosti?

Mi smo bili u situaciji da tu ogorčenost zamenimo jednim drugim, fiziološkim osećajem gađenja. Jer su ti prvi ljudi koji su me skidali s programa došli i govorili – majstore, znao sam ja, uvek sam verovao u tebe… Neverovatno je kakvi ljigavci ljudi umeju da budu. Meni je to bilo poražavajuće za ljudski rod. Zvali su me na televiziju Novi Sad 5. oktobra. Mi smo tog dana imali čitavu strategiju, Otpor i ekipa, Đinđić i društvo, pa smo, kao, najavljivali moj koncert u to vreme da bismo zavarali trag… Koncert je kao trebao biti na Ušću, a ustvari se spremao miting. Taj dan sam bio kući jer sam svaki prethodni negde bio, sa rudarima, na trgovima, u Lazarevcu, Kraljevu, Nišu… Smatrao sam da ne rušimo Miloševića, već dižemo nešto, da pravimo jednu promenu gde nećemo više morati da čekamo na granici osam sati kada vide odakle dolazimo, da ne moram čekati u Mađarskoj da kupim litru benzina i kremu za tuširanje, da me neće bombardovati niko i rušiti mostove u Novom Sadu, nego će biti promena. To baš nije ispalo tako, ali to je sad već njihov problem, onih što su došli na vlast, a ne moj. Međutim, imao sam tu priču da preživim, da doživim satisfakciju da me pozovu na televiziju Novi Sad kao simbol skidanja s programa.

– I šta se deslo nakon dolaska na televiziju nakon višegodišnje pauze?

Kad su upali u televiziju Novi Sad, oni su me pozvali, ja sam seo na svoju vespu, pošto uglavnom vozim vespu po gradu… Novi Sad je mali grad i za one koji ga ne znaju. Za nas koji znamo i prečice, nema mesta na koje ne možeš stići za tri minute s kraja na kraj grada. Mene su zvali da se pojavim prvi i ja sam za tri minute bio na televiziji. Ali, dok sam se ja pojavio, već je stiglo četvero, petero ‘prvih'… Kad sam ušao u studio, voditeljka me je pitala šta ima novo kod Vas? Ja sam pitao, je li od kako smo se zadnji put videli i rekao: “Pa nema ništa novo naročito, izdao sam sam jedno sedam-osam CD-ova, objavio sam četiri knjige, dobili smo još jedno dete. Nista veliko od kako sam zadnji put bio kod vas”. Ona kaže – pa dugo vas nije bilo. Onda sam rekao da je to ništa u odnosu na to koliko me tek neće biti. Od tada više nikad, ni jedan jedini put, nisam bio na televiziji Novi Sad. Jednom ili dva puta sam uopšte bio gost u televizijskom studiju. Nikada nisam nastupao na problematičnim televizijama. Jednom sam bio gost budvanskog festivala, na kome imam odličnih prijatelja, i trebao sam da budem kao neka zvezda večeri. I onda su mi rekli da to prenosi Pink. Rekao sam da je to strašno i da su me navukli, jer neću da se na Pinku pojavim, to je bila stvar časti. Oni su onda rekli – jao, nemoj nam, molim te, praviti incident. Pink je to, naravno, uživo prenosio i onda sam izašao na scenu i rekao dobro veče Budva, koliko god da mi je drago što sam ovde pred vama, toliko me je sramota što sam na ovoj televiziji. Pa su onda oni prekinuli prenos. Onda su isekli taj deo pa vrteli posle.

– Zamjerali su Vam sa raznih strana, poput muzičkog kritičara Glavana u Zagrebu, koji Vas je optuživao kako ste indireko utrli put tenkovima… Iako se duže pamti Vaš odgovor kako je to tip čovjeka koji je bio najsretniji kad je umrla Bambijeva majka. Kakav je danas Vaš komentar na sve to?

On je bio nacionalista u vreme kada to još nije bilo moderno. Nacionalista iz ljubavi. Tako da je njemu sve smetalo i takav je idiotizam zastupao kad su ljudi mene želeli videti u Zagrebu, i govorio je da sam ja svirao na radnim akcijama na kojima su se gradili putevi kojima su srpski tenkovi išli u Hrvatsku. Ja sam možda svirao na tri radne akcije, uvežbavajući gitaristu Elvisa Stanića kada sam prekinuo saradnju sa prethodinim gitaristom, a drugo – da li su tim putevima išli samo tenkovi ili su išla i normalna vozila? Ali to je kad neko traži povod, sigurno će ga naći.

– Koliko je za Vas, na profesionalnom i ličnom planu, bilo važno kad se Olivera angažovala kao producentica svih Vaših nastupa?

Bilo je od presudne važnosti. I toliko mi je žao što to nije oduvek bila, ali je u to vreme bila zaokupljena klincima. Tada smo formirali porodicu i imali backup koji nas je spasao puno situacija i održao zajedno, na visini, kroz sve što nas je čekalo i kroz šta smo prolazili.Ja mislim da je Olja bila potcenjena u svakom smislu, sredina je prema njoj bila nemilosrdna, mislim da je lepota u tom smislu neka vrsta prokletstva i za njom su se uvek valjale spletke i osporavanja, bez obzira na divne rezultate koje je postigla u gimnaziji kao pedagog i kasnije, kad je pravila humanitarnu akciju ”Novosađanče” za bebe. Uvek je to bilo nešto osporavano. Film ”Kao rani mraz” zasluga je Vase Ladačkog što postoji, mene koji sam napisao scenario, koji je dobar, još uvijek sam vrlo ponosan i jako bih malo menjao na njemu, ali je najveća zasluga Oliverina. Snimiti taj film bila je čista alhemija. U to vreme sniman je film ”Sveti georgije ubiva aždahu”, koji je otprilike Prvi svetski rat, to vreme, kostimi, izmeštanje iz stvarnosti koje zahteva film epohe… Za deset puta manje novca smo mi snimili film i što je imao ”Sveti georgije”. Ni u filmskom svetu nismo dočekani oduševljeno, jer se pokazalo da se film može snimiti i za 800 hiljada.

– Sa raskošnijim kostimima i boljom scenografijom…

Toliko je tu bilo improvizacija. Olivera je našla pozorišta koja preko leta, dok smo snimali, ne rade. Iznajmila od njih, vratila im u vrećicama sa hemijskog čišćenja. Ljudi su bili fascinirani kako se to sve pedantno radilo. Nakon filma sam predložio da radi koncerte, u šta je ona ušla dosta oprezno jer ima stav da sve treba raditi pošteno. Plaćen PDV, ugovori, da nigde nema senke, jer je ona savestan tip, što je u našem poslu prilično nezamislivo. Ali, ona je dokazala da mogu biti zadovoljni i oni koji iznajmljuju prostor i oni koji organizuju, da su ljudi na sceni kao Inter iz Milana, a ne nekih pet tipova sa rasparenim puloverima. Da izgleda kao koncert koji će se razlikovati od prethodnog. S druge strane mikrofona imamo ljude koji su skoncentrisani i dorasli da dva sata prate nešto. To nisu klinci koji dolaze da se penju jedni drugim na ramena, vrište i polivaju nas pivom, nego imamo u nekim momentima na koncertima vrlo prisutnu tišinu koja je, mislim, mnogo veći kompliment za autora nego galama koja može da se napravi.

– Da li bi ljudi bili sretniji da imate ružnu ženu?

Možda bih ja bio sretniji da imam ružnu ženu (smijeh). Naravno da ne bih. Napisao sam u jednoj pesmi – moja ljubavnica, saborac i moj najbolji drug. To je ta priča. Lepota nije da dosadi, nego se nekako navikneš na nju. Ona je meni upropastila život zato što nisam mogao da gledam druge devojke, jer nisam mogao da nađem lepšu od nje. I meni je to bio uvek problem… Bili smo negde na nekom koncertu, pa su momci u bendu bili kao malo napaljeni i kažu – mi smo bend koji nikada ne muva ribe. Ja kažem – muvajte. Oni pitaju pa je li ti ne muvaš?! A bile su neke dve individue u videokrugu i onda sam ja rekao – jesu li ove ribe bolje od moje žene? Nisu. I što bih ja sad naskakivao na njih? Kad mi nađete neku bolju ženu od Olje, ja ću da se potrudim da joj napišem pesmu. Svetu se ne može ugoditi, a aneks moj te izreke: Ne treba mu se ni ugađati!

Šta god da uradiš, ne valja. Ako se Olja meša u posao, ne valja. Ako se ne meša, ne valja. Ako vozim mali auto, svi mi govore šta se foliraš, što voziš mali auto, vi barem imate love. Onda kupim veliki auto, pa pitaju što se razmećem velikim autom. O tome treba prestati voditi računa i skoncentrisati se na ljude sa kojim mi imamo veze i posla. Oni su jedini kriterijum.

– Zašto se Olivera ograđuje od toga da je većina pjesama njoj posvećena? Kao da neće da Vam publiku pravi ljubomornom…

Ona je veliki magarac. Ja joj stalno govorim da ona mora na kraju dana da bude jako umorna, jer je ja kroz sve pesme provedem. Ona igra uloge i majke i kćerke i sestre, i onu koja je ostavljena. Ona u knjizi igra sve uloge, samo se prešminkava. Ona je moj model u mnogim stvarima. Ja sam joj rekao da nisu sve pesme napisane tebi i o tebi, ali su sve napisane zbog tebe. Svaku sam pesmu napravio da nju zadivim. Jer nije postojala protina kći u tom smislu. Protina kći je silueta u mom pesničkom razmišljanju koja sasvim sigurno ima njen lik. A ona uvek kaže, pa nisam to ja. Mala garava možda nisi ti, ta pesma “Čitav život ljubile me plave” je napravljena da te malo najedim.

Neke pesme izmisliš i one budu toliko dobre, da ljudi počnu verovati u njihove likove. Ima likova kod nas koji se kunu da su oni Boža Pub ili Vasa Ladački. Ali kada je ljubav u pitanju i plemenite stvari, Olja je moja glavna inspiracija. Ne znam zašto se od toga ograđuje i zašto pokušava to da negira. To je verovatno malo ta njena bosanska tvrdoglavost. Da se ja stalno dokazujem i govorim – pa jeste, tebi je ovo. I na ovom koncertu sam probao da joj te bubice izbijem iz glave, da je na sceni svi vide. Divno je kada možeš voleti osobu u koju si zaljubljen. U mom filmu Vasa Ladački kaže “bio sam zaljubljen, ali nisam stigao nekoga da volim”. A ovaj drugi mu kaže – čekaj, biti zaljubljen i voleti, zar to nije isto? A on kaže – nije, zaljubiš se kad je to tebi potrebno, a voliš kada to treba nekome drugom. Ja sam se zaljubio u nekoga koga volim i to me drži skoro četrdeset godina. I sad već mislim da je sasvim ozbiljno (smijeh).

– Nevjerovatno je koliko se nakon toliko godina i dalje nesebično dajete na sceni i koliko Vaši koncerti traju…

Jedna od velikih komponenti talenta je da osetiš da li je publici dosadno, da li je bilo previše sporih ili brzih pesama. Da li treba nešto reći ili ne treba ništa. Meru treba znati u svemu. Ova naša je možda malo visoko baždarena.

– Publika je bila dovoljan motiv da trajete. Šta je bio motiv da ostanete u Srbiji i ne odustanete, uprkos izostanku plodnog tla za Vaše stavove?

Ključno je bilo to što smo Olja i ja sretali ljude koji bi rekli – sto puta smo mislili da idemo odavde i onda bismo ostajali jer ste i vi tu. Mi smo pred 5. oktobar imali zakazanu turneju po Kanadi koju sam odložio da bi bio u Srbiji. To me je posle koštalo kao deset turneja. Ali to su neka menadžerska posla. Ja uvek kažem, nisam zlopamtilo, ali dabogda kupovali citostatike za te pare (smijeh). Ali nisam mogao da idem i ostavim Olju i decu, jer se nešto spremalo. Onda su savetovali da pokupim i njih i da budu u Budimpešti. Ja sam rekao, ako ljudi pomisle da mi bežimo, otići će i oni. Bojao sam se da mi ne probušimo taj balon.,

– Je li vrijedilo ostati?

Uvek je postojala dilema za koga i za šta, ali i uvek postoji dovoljan broj ljudi koji znaju, koji vrede i koje ne možeš ostaviti. Mi smo kratko nakon bombardovanja, zbog povrede naše kćerke, bili vani, u vreme kad su oni u Srbiji utripovali da su pobedili NATO i počeli da se svete. Bili smo u Sloveniji zbog Bebinog lečenja, ali smo se vratili jer je Olja rekla – ja ne mogu bez Novog Sada. Ona je iz Zrenjanina i ne može bez Novog Sada, a ja sam iz Novog Sada i mogao bih bez njega.
Ja se mogu jedino spasiti citiranjem Balaševića. Kad se pre godinu dana radikalizirala situacija sa Kosovom, došli su da me nešto provociraju, kao što ja ništa ne govorim za Kosovo… Ja sam rekao – deco, ja sam ‘86. napisao ”Ne lomite mi bagrenje”. Niko ništa ne može da mi prebaci, posebno što sam za tu istu pesmu, nekad, kad se najviše zakuhalo, devedesetih godina u Sava Centru rekao da ta ista pesma da se opeva na albanskom, ništa ne bi izgubila od svoje tragike. I onda me svi gledaju kao nekog izdajnika, ali što se toga tiče, tu sam već nosilac spomenice izdajničke. Oni koji me vole, znaju da sam to uradio ne samo za sebe, već za nas.

– Napisali ste ”niko živ se ne seća toliko nesreća za jednog vezira” u vrijeme Miloševića. Čini se da ste dobili novog…

Da, vezir ima ozbiljnog konkurenta. Ove ne komentarišem uopšte, ove smatram kao zadnju sramotu koju mi je moja zemlja priuštila. Davno, dok sam u vremen Miloševića pisao kolumne, napisao sam kako su vijuge namenjene patriotizmu zamenjene viugama stida. O tome više ne vodim računa. Mnogo me je više sramota zbog ovih mojih koje smo doveli na vlast i koji su se pokazali potpuno nedorasli toj situaciji.

Mi smo očekivali promenu poput Češke, da će život krenuti normalno. Ne da ćemo biti velesila, što sebi mnogi pogrešno mitološki trpaju u glavu, već da ćemo živeti normalno. Ja sam u toj pesmi ”Živeti slobodno” to i rekao. Tada još nije bilo da komšije oko nas podižu bedeme jeda i prezira. Tog nikada nije bilo. Ja se računam kao Vojvođanin, ja sam peta ili šesta generacija koja je rođena u Novom Sadu. Ali taj srpski narod ima neki imidž naroda koji je trpeo nešto i nikada nikome nije nanosio zlo. Sad je ta priča mnogo narušena i pošteniji ljudi su tim mnogo povređeni i obrukani, ali to je sad stvar koja mora da se raščisti tamo, na licu mesta. Ono što sam rekao na koncertu je da ste vi mnogima ovde oprostili, ali time je tek pola posla urađeno. Veći dio posla dolazi kad budu praštali sami sebi. Mislim da je to stvar koja mora da se raščisti i koju niko neće da kaže. Ako nešto kažeš, izdajnik si. Tu vrstu istine ja nekad proturim kroz pesme pa se uhvate za glavu. Ma šta su znali đenerali i brkati majori, jedino da viču: pali, ali nisu najgori. Krivi smo mi…Ja bih pesmom mogao da se branim gde god da mi sude.

Advertisements

loading...

Facebook komentari

Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne odražavaju stavove redakcije portala Haber.ba. Molimo autore komentara da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. Portal Haber.ba zadržava pravo da obriše komentar bez prethodne najave i objašnjenja - Više o Uslovima korištenja...

Advertisements

loading...

Advertisements

Na vrh